Годинама наставници на разне начине покушавају да изразе своје незадовољство због неправедних закона у области образовања, који се брзином муње променио и још увек се мења, а без икакве консултације са онима који реализују наставни процес – просветним радницима.
То је довело до општег штрајка у образовању, али, нажалост, нисмо показали слогу. Много је међу нама оних који окрећу главу, а чији игнорантски став не могу да разумем. Кад их човек слуша, гледа, рекло би се да је све у најбољем реду, да нам “тече мед и млеко”.
Не могу да разумем ту инерцију, то ћутање које говори да не виде ништа чудно у казнама екстерне провере, у повећаном обиму административних одговорности и свакодневним притисцима просветне инспекције.
Где сте, колеге? Зар мислите да ће вас тишина сачувати од казни које нам прете сутра, од деградације? Како ћете се осећати сутра, када неко други избори ваше битке? Зар је то пример који дајете својим ђацима? Јесте ли ви, беше, интелектуалци, људи који мисле својом главом, јавно излажу своје мишљење и тако доприносе општем добру? Где су вам етичке вредности – инољубивост, правичност, солидарност? Сећате се, оно чему учите своје ученике?
Ваше понашање разлог је што је наша професија данас ту где јесте, не само са материјалне тачке гледишта већ и са духовног аспекта. Ако немамо поштовања према себи, како можемо очекивати да нас други уважавају?
Надам се да ће ваша савест и свест прорадити, да ћете заборавити личне интересе и страхове и на прави начин подржати штрајк. Бити учитељ, наставник би требало да буде част, а наставничка професија достојанствена, угледна професија.
Помозите нама који се боримо да то докажемо! Покажите да поштујете своје колеге, а изнад свега себе и свој рад!
проф. д-р Мариета Петрова
Istorija plus 