Beograd 1943. godine
Istražujući mađarsku ratnu štampu u somborskoj biblioteci naišao sam i na ovaj tekst u listu Délvidék
Broj od 31.avgusta 1943.-„Ovako danas živi balkanski Pariz-Beograd.“
Tamo gde su ljudi jednolični,neprimetljivi i nezainteresovani.
Beograd,avgust
U crnoj noći voz, sa mnom u njemu, trči kroz tunel.Kupei su se već ispraznili.Sanjivi seljak sedi pored mene,jako hrče, nekad mu se trgne glava i onda se naglo probudi.Uplašeno se osvrće oko sebe, otvara prozor i gleda napolje brkovi mu se pomeraju kao da govori u sebi, zatim seda i dalje spava.Nekad se svetlost poput munje pojavi kroz prozor.Voz usporava i staje na stanicama.Slabašna lampa, svetli peron je prazan, niko ne ulazi.Već se približavamo Dunavu, voz se kreće ka Beogradu, u bivši glavni grad Jugoslavije,balkanski Pariz a niko ne putuje odavde.
Radoznao sam.Kako danas izgleda Beograd ? Kako izgledaju njegove svetle,prometne, velegradske ulice ? Sanjivi,utrnuli Dorćol,Kalemegdan,trg ispred „Moskve“,stara Trandafilova ulica,dugački put Kralja Aleksandra,da li se možda promenio ?Zatvaram oči.Sećam se malih klupa na Kalemegdanu gde smo sedeli udvoje.Sećam se poljubaca,malih devojaka iz škole i mračnih ulica čiju su tišinu uznemiravale samo promukle sirene dunavskih brodova.
Dvesta dinara ili jedno parče hleba.
Još samo nekoliko minuta i voz će stići u stanicu.Kontrola je bila stroga.Sve su pregledali,sumnjivo su me odmerili kao i mog saputnika koji se konačno probudio i jako povukao iz jedne zelene flaše.I mene je ponudio.
„Rakija,hajde!(na srpskom)…“-rekao je ali nisam pio.
Već je svanjivalo na istoku.Dunav se bledo svetlucao kada smo protutnjali preko mosta.Protutnjale su pored prozora željezne traverze mosta,škripali su točkovi, voz je zviznuo jako i oštro i već je usporio.
Stigli smo.Već je bilo svetlo,jutarnji polumrak,siv,neutešan,neprijateljski.Na stanici nemački vojni vozovi,glasni nemački govor a ponekad se u njega umeša i tiha srpska reč kao muzika.
Pozivam nosača.Neprijateljski,prljavi čovek, mršavog lica otima mi iz ruke težak kofer.
„Gde da ga nosim?“-kaže ponizno i gleda me očima koje svetle kao da ima temperaturu.U jedan bolji hotel kažem ja i posle iz radoznalosti pitam:-„Za koliko ćete odneti kofer?“
„Za 200 dinara“-kaže ali kada vidi moje zabezeknuto lice,tužno dodaje:-„Ili za jedno parčence hleba gospodine.Za bilo kakvo malo parče hleba.“U srce me dirnula njegova reč.Stresao sam se, osvrćem se oko sebe kao da sam stigao u strani svet.200 dinara je nekada bio sav moj jednomesečni džeparac u Beogradu.Od toga sam živeo, pušio a ponekad stigao čak i u pozorište.Dinar sam plaćao za crnu kafu a dinar i po za špricer.
Tramvaja u ovo doba nema.Taksiju ni traga.Peške krećemo na put.Nosač dahće pored mene i briše znojavo čelo o rukav kaputa.
Stajemo na jednom ćošku.Umorno se stropošta na kofer i zaprepašćeno me gleda.Sažalilo mi se srce.Osvrćem se nigde žive duše.
Vadim hleb i pored njega sečem i dobru, bačku šunku.Stavljam ga u ruku nosača i okrećem se.Gledam nebo i zatvorene prozore kuća.Pet minuta stojim na ćošku ulice,nervozno pušim cigaretu.Kada krećemo,vidim da je lice starog nosača puno suza od sreće….
Tri suve šljive 30 dinara.
Hodam ovde kao mesečar, kao stranac.Poznajem ulice,natpisi mi mašu kao dobrom prijatelju.I tramvaj koji zvoni mi je dobar prijatelj ipak: Sve se ovde promenilo.
Ovaj grad je bio Pariz na Balkanu
Veseo sa atmosferom,naparfimisan,topao,mekan,svilen,nasmejan.Ujedno i glasan,bučan ali i tih.Napadan ali i pristupačan.Grad koji sija ali često i pun senki.Plakao je i smejao se, voleo i mrzeo istovremeno.Ali onaj koji je ovde došao osećao se kod kuće u zadimljenim kafanama sa dobrom atmosferom, u velegradskim hotelima, na šarenom korzou.Sada je sve ovde hladno, ledeno, kao da se sve smrzlo.Lutam, samo tražim poznanike ali ljudi se okreću od mene.
Ako bacim čik od cigarete,dvoje, troje skoče po njega.
Ulazim u jednu gostionicu.Nekada u svoje đačko doba dolazio sam ovde večerima kad sam imao para.Starog čika Jocu ipak uzalud tražim.Stolovi su bez stolnjaka,konobar je ljubazan ali hladan.Odmerenim pokretima se približava meni.Naručujem špricer.Bordo je ukusan.Popio bih još jedan ali odjednom obuzima me neki neobjašnjiv osećaj-pobegao bih.Za špricer sam platio 50 dinara…Par koraka dalje mami poslastičarnica.
Radoznao sam i ulazim.
Ali testa nema, samo suve šljive.Tri šljive su jedna porcija.Cena je 30 dinara…
Čuveni prodavac modne odeće u krpama.
Izlazim na korzo.Gužva je ista kao što je bila i ranije.Ali zgodni muškarci i žene moderno odevene su nestale.Pitam se gde su?
I odakle su došli ovi odrpani,otrcani,propali ljudi?
Na jednom kavaljeru video sam žute cipele a umesto pertli koristio je šećerni špagat.Pantalone su mu bile kao cev od peći.Boja se nije mogla prepoznati.Na laktu njegovog kaputa velika fleka crvene boje.Košulja je zelenkasta a kravata šarena.Dama je bila obučena čisto,bez čarapa,cipele su joj izgažene prošle bi i kao cipele iz kuhinje.
I do kraja svako je ovakav.Loši šeširi,kod nekih samo su rukavice podsećale na otmenost ili monokli.
Video sam otmeno obučenog gospodina koji je bez cipela išao ulicom i niko nije obraćao pažnju na taj nedostatak.
Na ostrvima uz trotoar stoje stotine i stotine,čekaju tramvaj.Interesantno je da nema guranja.Kada se kola napune,ravnodušno to uzimaju k znanju i čekaju dalje.Nekada satima.Ako u blizini nema klupe,sedaju na ivicu stola i mirno razgledaju,otvaraju novine iz džepa i po pola dana sede bez reči.
Govore tiho, ravnodušni su monotonog raspoloženja i neprimetni.Danas već nema senzacija u Beogradu.Šta god se dogodi na to reaguju odmahivanjem ruke.
Saznajem da se za kilogram masti traži 2000 dinara.Svinja može da se nabavi samo na crno a cena je 50000 dinara.Nasuprot tome plate službenika su se jedva promenile.Još i sada im je prihod oko 3000 dinara što u vinskoj valuti odgovara količini od 60 špricera. Za jednu svinju bilo bi potrebno raditi godinu i po.
Čekaju mađarske brodove.
Pre novog roda u Beogradu 6 meseci nije bilo hleba.
Jedan poznanik mi se žalio da više ni ne zna kako izgleda hleb.Međutim 16 deka kukuruznog brašna su dobijali svaki dan.Od toga su živeli.Ne baš nešto sjajno ali zato su pregurali i ovo vreme.
Smršali su bledi su i slabi.
„Čekamo mađarske brodove“-kažu.Donose voće i povrće.To je podnošljivo, jevtino i hranljivo.Od toga živimo.Kada ni toga nije bilo život nam je bio gorak.
„Od čega žive ovi ljudi kada od mesečne plate mogu da kupe svega kilu i po masti?“
Jednostavno je to,objašnjavaju.Prodaju sve što im nije neophodno.
Nakit je jako tražen.Fantastične svote plaćaju se za zlato i drago kamenje.I odeća je tražena roba.Za korištenu ali dobru odeću oni koji imaju para plaćaju 10-15000 dinara.
Jedan moj školski drug koji bi se za balkanske uslove mogao smatrati bogatim,u pravom smislu reči gladuje.Slistio je moju šunku,pojeo moj hleb i nije prestajao da se zahvaljuje. Rekao je da mi to nikada neće zaboraviti i kad već bude starac i onda će o meni pričati svojim unucima.Na moje pitanje zašto iz svog rodnog sela ne donese malo hrane samo se nasmejao.
„Kod nas ne može da se putuje-kaže mi-Potrebna je dozvola za putovanje a nju ne mogu da dobijem.“
Kako bih mogao transportovati brašno i slaninu?Jednom je moj otac došao gore kod mene ali su mu na putu oduzeli hranu.Dva meseca je živeo ovde,već se stari sav osušio jer nije imao šta da jede.Bonove mu nisu dali jer nije iz Beograda a kući nije mogao da ode jer smo mu novac potrošili na hranu.Stvar sam rešio tako što sam prodao jednu cipelu a novac sam dao svom ocu.Stari je plakao kada se opraštao.A ja sad idem bos-rekao je i osmehujući se pokazao stopalo.Bilo je umotano u krpe.
Hteo sam da ga sažaljevam ali je samo odmahnuo.-Pusti.Nije važno…Ne zamaraj se,sedimo samo u tišini i gledajmo se.
To više vredi…
Tako živi Beograd,avgusta 1943.Čuje se muzika u kafani ali jedva ima jedan do dva gosta.Samo novi bogataši bacaju novac sa obe ruke.
Ali sa njima Beograđani ne žele da sednu za sto.Ignorišu ih i to je tako u redu.
Kad moj voz kreće,ne osvrćem se i navlačim zavesu na prozor….
Istorija plus 