Jutarnja terapija
Na poslednjem spratu proklete kule,
što bedna nebu pokušava da preti,
daleko od mikrofona i ekrana,
stanuju ljudi plesnivih lica,
četa za eksperiment odabrana.
Deca sa reckama žileta na ruci,
nema bića, brzog oka,
što i najsitniju promenu prati,
starci što urliču:
„Dušu mi vrati ! Dušu mi vrati !“
I lude vojske, pametni generali.
I kosturi ispovraćanih tela,
koja nikada nisu prali.
I svakoga jutra, braća čuvari,
stado na krov kule vode,
jer tako treba.
Naviknuti na bljutavo i mlako,
sveže ih guši,
novo ih bode,
dok tupo gledaju uvek istu,
ustajalu kocku neba.
Ovu sam pesmu napisao 1994. godine
Istorija plus 