Ovo je priča o mom rođaku Aleksandru Aleksu Sudareviću.Rođen je 1927. godine u Subotici.Nije voleo školu i učenje.Otac ga je pokušao dati na zanat ali džabe. U oktobru 1944. godine u Suboticu su ušli Rusi i jugoslovenski partizani.Iz puke želje za avanturom a ne iz ubeđenja javio se u jednu od partizanskih brigada kao dobrovoljac i već u novembru poslat je u borbu,pravo u batinsku bitku.Ta bitka je trajala od 11 do 19.novembra 1944. godine i bila je po broju žrtava veoma krvava.
Rusi i partizani nalazili su se sa današnje srpske strane Dunava na ravnici a sa druge strane Dunava u selu Batina na uzvišenju od oko 150 metara nalazili su se nemački i mađarski vojnici sa nešto ustaša i domobrana i nešto jedinica srpske državne straže ( nešto kao srpska žandarmerija,kvinslinška formacija iz Srbije koja je bila u povlačenju jer je Srbija tada već bila oslobođena).Dakle sa te visine gađali su Ruse i partizane kao glinene golubove dok su ovi pokušavali da pređu Dunav na sve načine i uspostave mostobran.
Prema njegovoj priči to je bio horor,užas nad užasima.Tako nešto nikada više nije doživeo ni u džunglama Indokine ni u pustinjama Alžira.
Na kraju su uz ogromne žrtve Rusi i partizani ipak prešli Dunav i savladali fašiste ali je zato Dunav odneo ko zna koliko mladih ljudi,od kojih je velika većina bila skoro potpuno neobučena za borbu(dosta je bilo „dobrovoljno“ ali i prisilno mobilisanih).Bilo je naravno i suprotnih primera,primera pravog herojstva.
Aleks je nakon batinske bitke sa svojom jedinicom nastavio rat.Prošao je Baranju i bolmansku bitku pa onda dalje kroz Hrvatsku i Sloveniju sve do kraja rata u maju 1945. godine.
Kada se rat završio,demobilisan je i vratio se kući u Suboticu.Nije mu se baš dopalo ono što je video i ono što je naslutio da će biti.
U leto 1945. godine sa jednim drugarom otišli su na kupanje u okolinu Subotice.Nisu poneli ništa sa sobom,ni novac,ni neke stvari.Pričali su i odjednom odlučili da pokušaju da pobegnu preko granice.
Pobegli su preko nekog močvarnog zemljišta ali su ih zamalo uhvatili jugoslovenski graničari.
Kako nisu imali kod sebe ni novca ni stvari na putu kroz Mađarsku izdržavali su se krađama.Uspeli su da stignu do Austrije,gde su se našli u izbegličkom kampu.
Za vreme boravka u kampu pružila im se prilika da odu u Francusku i da se tamo jave u legiju stranaca što su oboje učinili.
U međuvremenu roditellji i rodbina 5 godina nisu ništa znali o njima.Tek posle 5 godina su se javili pismima kući.
Nakon obuke u legiji stranaca Aleks se našao u Indokini (to je teritorija današnjih država Vijetnam,Kambodža i Laos).To je tada bila francuska kolonija.
Tada je već izgledao ovako:
Francuska Indokina je bila kolonija koju je Francuska pošto poto htela da sačuva po svaku cenu.Naravno tamošnji narod je želeo da se oslobodi kolonijalne vlasti pa je poveo borbu protiv Francuza.Borbe su vođene od 1946. do 1954. godine i bile su žestoke.Vijetnamski pokret otpora predvodio je čuveni Ho Ši Min koji će kasnije postati i heroj otpora protiv američkih okupatora.
Aleks nam je kasnije u pričama tvrdio da ga je video u borbi.Hvalio se da ga je mogao ubiti da je hteo.Verovatno je lagao ali je priča zanimljiva.Nije mu uvek bilo lako jer je često morao da spava i po močvarama,da se hrani zmijama i žabama.Preležao je i malariju.Nije baš pričao puno o mogućim zločinima no svakako Francuzi i legija stranaca nisu štedeli stanovništvo.
Na kraju rata je izgledao ovako:
Pošto su francuske trupe poražene,njegova jedinica je prebačena u Alžir.Tamo je već trajao rat između arapskog stanovništva i francuskih kolonijalnih snaga.Francuzi su žestoko branili Alžir jer je preko 10% njegovog stanovništva bilo francusko (kolonisti i njihovi potomci).Tu je Aleks ostao sve do 1962. godine kada su Francuzi poraženi i sa kompletnim evropskim stanovništvom povukli su se iz zemlje za Francusku.
Nakon toga Aleks je demobilisan,dobio je neku vrstu penzije od legije i posao u nekoj fabrici.Oženio se dobio decu,kasnije i unuke i praunuke.
Mojoj majci i meni je tokom devedesetih godina kada je bila ona čudovišna hiperinflacija i opšta nemaština slao pisma i u pismima po dvadeset,trideset,pedeset nemačkih maraka,kako-kad.Verovali ili ne mi smo od toga živeli i preživeli.
Od sedamdesetih godina više puta nas je posećivao u Somboru,gde smo živeli.Jedino je prestao da dolazi kad su počeli najnoviji balkanski ratovi.Rekao je da je to za njega previše.
Umro je u Francuskoj i sahranjen je u jednom malom mestu blizu grada Meca kod nemačke granice.
Slika sa sahrane:
Ovu priču dugujem njemu i uspomeni na njega !
Istorija plus 