Kandža,gandža i je…. se devedesete !

Beše godina 1990.decembar mesec.Imao sam dvadeset godina.Te godine sam stigao iz vojske.Ono što se zvalo Jugoslavija se raspadalo ubrzanim tempom.Višestranački izbori su bili održani svuda,jedino su u Srbiji bivši komunisti -SPS otezali do poslednjeg trenutka.Živeo sam u Somboru,nisam imao posao,nisam imao para da odem na studije…Pred izbore u gradu je bio zakazan veliki miting Srpskog pokreta obnove.Sombor ima jedan veliki trg koji se zvanično zove Trg Svetog Trojstva a nezvanično ćelavi trg, pošto predstavlja jedan veliki prazan prostor.Tog dana trg se napunio,nikada posle nisam tamo video toliku masu i ja sam bio ubeđen da će
SPS da odleti sa vlasti kao perce.Slika sa mitinga je objavljena u partijskom listu „Srpska reč“.Čuvam je i danas.Ja sam u prvim redovima u vijetnamki,dižem tri prsta…Kako sam samo bio naivan ! Na izborima je SPS pobedio i ja sam bio užasno razočaran.Onda su došle demonstracije 9.marta 1991. godine.Nisam bio član nijedne stranke ali je u meni kipelo protiv režima i morao sam biti tamo.Tog dana sam se našao u toj masi,nagutao se i suzavca,promukao od dernjave,trčao ulicama i video svašta.Noć između devetog i desetog prespavao sam kod ljudi koje sam upoznao sasvim slučajno.Kapirali smo se iz prve.Bili su Beograđani i iz svake reči sam osećao da smo bliski.Slobodan Milošević nije pao,spasila ga je vojska ta slavna i izdrkana JNA a spasio ga je i kukavičluk onih koji nisu imali muda da se ide do kraja,kao u Rumuniji sa Čaušeskuom.Vratio sam se u Sombor i narednih meseci bio svedok potpune promene atmosfere.Umesto prema banditskom režimu gnev se okrenuo prema nesrpskim narodima.Svi su odjednom postali veći neprijatelji od režima.Počinjao je rat.Negde u junu 1991. održan je novi miting opozicije u Beogradu koji je bio kompletni fijasko.Kod kneza je jedva bilo oko 10000 ljudi od kojih je većina bila iz provincije.Beograđani su bili u simboličkom a kasnije i praktičnom smislu reči zauzeti bacanjem cveća na tenkove.U usponu je bila svuda nova partija Srpska radikalna stranka.Čak se i moj otac počeo oduševljavati Šešeljem.Režim je bio spašen jer je dobio infuziju od strane krajnje desnice.To su inače svi ti tipovi koji su danas na vlasti Nikolić i kompanija.Svi su oni tih ranih devedesetih defilovali Somborom sve đuture sa zloglasnim kriminalcem Arkanom i ko zna kakvim sve ološem.Sombor je postao jedna velika balkanska krčma.Baranja i Vukovar su bili jako blizu i sve se to osetilo.Grad nisi mogao da prepoznaš.Bio je još jedan veliki miting 1992. u Beogradu na Svetosavskom platou na koji sam došao ali ni tada nije došlo do promene.Ja sam bio potpuno razočaran i obećao sam sebi da više neću ići na besmislene mitinge koje organizuju ljudi koji ni sami nemaju nikakav plan za rušenje diktatora.
Od 1992. godine počeo sam da pišem političke članke protiv režima.Oni su izlazili u listu „Srpska reć“ (ali i drugim listovima) uglavnom u rubrici pisma čitalaca.Sve sam ih sačuvao.Možda ih i objavim ponovo ovde.
Onda je nastala neviđena pljačka 1993. godine tzv. hiperinflacija.Ja sam bio bez posla i bez bilo kakve šanse da ga sa završenom srednjom školom i nađem.Ja i moja majka koja je radila kao službenica na šalteru banke preživljavali smo jedva i to najviše od pomoći jednog našeg rođaka koji je živeo u Francuskoj i koji nam je povremeno u pismima slao po deset,dvadeset nemačkih maraka.Da nije toga bilo pocrkali bi smo.Roditelji su mi bili razvedeni,odavno još od 1972. a sa ocem sam pokvario odnose zbog politike.Povremeno bi se mirili ali je taj antagonizam ostao do kraja njegovog života.Svraćao bih do njega nedeljom na ručak baš kao glavni junak romana „Kandže“ ali bi se brzo posvađali zbog politike.Nije on bio pristalica režima ali je bio nacionalista (ne šovinista) i danas kad razmišljam o njemu jasno mi je da sa takvim mučnim i teškim životom koji je proživeo ništa drugo i nije mogao postati ali to je tema za neku drugu priču.
Prolazile su godine,skakavci ih požderali dok si rekao piksla i tu negde krajem 1996. godine ja sam počeo svraćati u tada kultni somborski kafić „Celtis“.Tamo se intenzivno slušao rokenrol svih vrsta.Znalo bi se zaglaviti do kasno u noć.Sećam se jednom smo u 4 ujutru gledali snimak koncerta „Azre“ naravno mortus pijani.U modi je bio špricer,najčešće beli a kucanje je bilo zabranjeno kao pederska navika,nego se kucalo čašom o šank.Tih dana bila je aktuelna polemika o grbu grada Sombora u lokalnom listu „Somborske novine“ u kojoj sam i ja aktivno učestvovao.Probijala se ideja o autonomiji Vojvodine a Čanak je bio sve popularniji.Tada još nismo znali ko je i šta je,kakav je prevarant to ćemo skapirati tek kasnije.Jednog dana u kafiću „Celtis“ upoznao sam porodicu koja je bila organizator osnivanja stranke LSV u Somboru.Posle pet šest špricera skapirali smo se i ja sam postao član stranke a ubrzo i sekretar i portparol.Kancelarija nam je bila na spratu Gradske kuće i bila je minijaturna ali funkcionalna.Pored nas su ogromne prostorije imali radikali.Nastavak priče naslućujete pretpostavljam.Koalicija „Zajedno“ je bez problema osvojila vlast na lokalnim izborima u opštini Sombor ali su Somborci 1996 i 1997. aktivno učestvovali u protestima povodom izborne krađe u pojedinim opštinama u Srbiji i uvek pokazivali solidarnost sa dešavanjima u Beogradu.Ja sam dakle radio kao sekretar gradskog odbora LSV-a za šta sam primao neku lovu uglavnom redovno.Bila je dovoljna za preživeti i da ti ostane za kafanu ali ništa preko toga.Pisao sam članke u ime stranke,držao konferencije za štampu i bez preterivanja mogu reći da sam prilično doprineo popularnosti te partije u Somboru.Kao organizator sam bio truba,to mi nikada nije ležalo ali sam zato kao ideolog bio sjajan.Bili smo ne samo autonomaši,ne samo Vojvođani nego i najveći kritičari režima.Pošto smo se organizovali ozbiljnije nakon izbora 1996. godine nismo bili u lokalnoj somborskoj skupštini u kojoj su vlast osvojili ovi iz koalicije „Zajedno“.Tako smo bili opozicija i režimu i ovim vlastodršcima.Super pozicija ! :)Naredne godine 1997,1998,1999 su bile tako intenzivne i prepune događaja da često nisam znao ni kada sam trezan,ni kada sam u tripu a kada nisam.Često je bilo veoma opasno.To govorim ovim Beograđanima koji misle da se istorija isključivo dešava u Beogradu.Sećam se 1997. godine kada smo organizovali tribinu gde je došao Nenad Čanak u velikoj sali Gradske kuće umalo nije izbila opšta tuča jer su barem pola sale okupirali razni radikali,dobrovoljci i ostali usrećitelji nacije a sve u režiji lokalne db.Ja sam maltene stalno držao otvorena vrata svoje kancelarije i kad god je neki radikal prolazio na pišanje u obližnji vc nije propustio priliku da mi dobacuje kako će me oni ubiti ,obesiti,jebati mi ovo li ono,lomiti kičmu,zube,odseći jaja i ko zna šta sve ne.Bio sam često sam ali sasvim dovoljno lud da to istrpim dok je one moje u centrali stranke u Novom Sadu boleo kurac za to a ni ovi u Somboru čast izuzecima nisu bili puno bolji.Nisam to baš lagano podnosio.Često mi je posle posla,ponekad i za vreme posla trebalo da se dobro nalijem alkoholom.
Jednom je slučajno prolazila hodnikom jedna ženska dosta starija od mene.Ja sam tada imao oko 28 godina a ona čitavih dvadeset više ali je bila dosta dobro očuvana,po srpski rečeno jebozovna.Ja sam dugo pre toga bio sam ko pas i seksualno izgladneo i nije mi trebalo mnogo.Smuvali smo se veoma brzo.Bila je doktorica u jednom selu pored Sombora,izbeglica iz Hrvatske.Bila je uvrnuta na neki šarmantan način.Recimo palila se na tucanje na neobičnim lokacijama.Jedno popodne tucali smo se u kancelariji stranke,pošto sam naravno zaključao vrata.Nije bilo tako književno kao u romanu Marka Vidojkovića „Kandže“ gde glavni junak liči na porno zvezdu ali je bilo super.Valjda nas je nosila atmosfera.Drugi put smo se dohvatli u neko mrklo doba noći uza zid u mraku kod zgrade Županije.Treći put je uvrtela u glavu da usred noći želi da vidi grob Laze Kostića pa smo otišli na pravoslavno groblje da to vidimo i u povratku sam je uvukao u haustor jedne zgrade u okolini restorana „Slon“ i tamo je dobro dobila svoje.No svemu dođe kraj.Kada je počela da me stavlja na nekakve probe ljubomore i ostale otrcane ženske trikove dobila je nogu u dupe i tu je priča sretno završila.
No da se vratim na politiku i književnost.Dok sam čitao roman Marka Vidojkovića „Kandže“ osećao sam da autor priča i o meni.Dobar deo romana se poklapao sa mojim životom.Marko je po rođenju ta od mene malo mlađa generacija (1975).Tim generacijama zapravo možemo da zahvalimo što je Sloba konačno srušen sa vlasti.To su te otporaške generacije koje su nama malo starijima u jednom trenutku rekle:
„Govna jedna nesposobna ! Ako vas budemo slušali ovaj će još hiljadu godina biti na vlasti ! “ I bili su u pravu.
Sećam se tog izbornog cirkusa 1996 i 1997.Partija Slobodana Miloševića je izgubila veliki broj opština na lokalnim izborima ali nije htela da prizna izborni poraz pa su izbile demonstracije kojima su se priključili i studenti.Manijak na vlasti se grčevito držao pa je čak organizovao kontramiting u Beogradu ne libeći se očigledno da izazove i krvoproliće samo da bi opstao na vlasti.Autobusi su dovozili njegove pristalice pokupljene širom Srbija a posebno sa Kosova (gde su danas ti ljudi to je pravo sociološko pitanje ?) da se u Beogradu biju sa normalnim i pristojnim svetom.Počeo je srpsko-srpski rat među komšijama,prijateljima,porodicama.Krvave tuče oko politike.Pričalo se da su Beograđani mamili te kontramitingaše u uže beogradske ulice da bi ih tamo mlatili ko volove u kupusu.No stvari nisu baš bile tako naivne.Sećam se da je jedan manijak SPS-ovac iz Vrbasa u jednom trenutku izvadio pištolj i ubio jednog demonstranta a nesrećni i hrabri Dejan Bulatović koji je nosio veliku lutku Slobe u zatvorskom odelu je odveden u policiju i stravično mučen zbog čega je imao trajnih zdravstvenih posledica.Ko se danas u Vučićevskoj Srbiji seća Dejana Bulatovića ? Jesu li oni koji su naredili njegovo mučenje ikada odgovarali ?
Panduraja je mlatila sve u šesnaest po Beogradu a mi iz provincije smo bili uglavnom kukavice.Trebali smo tada svi jače jurnuti na svoje dahije ali nismo i tako smo sami doprineli opstanku ludaka na vlasti.
Za razliku od Nade junakinje romana „Kandže“ koja vidi budućnost sasvim precizno i zna da će Sloba pasti tek 2000. godine meni i meni sličnima se činilo da se to nikada neće desiti barem ne za našeg života.U drugoj polovini devedesetih ja sam potpuno izgubio nadu u to.Nisam to smeo da kažem ali sam bio užasni pesimista.
Režim je preživeo rasplamsavajući uspešno nove sukobe a onda je došlo do NATO bombardovanja 1999. godine i svi ti vrli opozicionari su se uglavnom svrstali iza Slobe.Samo su retki smeli da pisnu tada protiv režima.Kancelarija naše stranke je bila zatvorena.Ja sam izbegavao odlaske u kafane koliko god sam mogao jer su bile prepune pomahnitalih kvazi patriota željnih tuče i nasilja.Pa ipak nisam mogao da izbegnem da me povremeno ne zivkaju usred noći telefonom psujući mi ustašku majku ili tokom dana da proveravaju da li sam možda pobegao iz zemlje.Jedne noći sam čak u povratku kući napadnut s leđa.Bila je neka restrikcija struje i u mrklom mraku neko me je sa leđa mlatnuo nekom šipkom po ramenu i oborio na zemlju a zatim otrčao u mrak. Nisam uspeo da vidim ko je to bio .Nisam o tome puno pričao.Polomljena mi je kost ramena.Za sve moje prijatelje verzija je bila običan pad sa nesrećnim posledicama.Bio sam oko mesec dana u gipsu ali prošlo je.
A onda je došla čuvena 2000. godina i veliko finale.Sećam se tog leta.Sastajali bi se mi mlađi na lokalnom kupalištu Štrand i kovali planove kako ćemo bandi jebati mater.Bilo je kao oni studenti što se u filmu „Varljivo leto 1968“ dogovaraju na plaži.Bili su likovi raznih opredeljenja DS,DSS,SPO,LSV,Otpor i ko zna kakvi sve ne.Znaš ono malo šmekaš tete u kupaćim kostimima malo planiraš revoluciju.Tog leta upoznao sam jednu službenicu iz opštine koja je takođe bila starija od mene ali sa anđeoski očuvanim telom.Prava žena u svakom pogledu.Smuvali smo se posle nekog vremena i trošili se besomučno što na kupalištima,što kod nje u njenom stanu.Zaređali su mitinzi,predizborna kampanja,Svako veče se nešto dešavalo.Govori na trgu.I ja sam govorio više puta.U prvom redu bi stajalo oko dvadesetak klinaca mojih drugara iz parka koji su me gotivili i stalno vikali Đole,Đole a u prvom redu bila je i ona,moja seksi službenica koja me je gledala tim svojim telom ali se videlo već tada da ume da gleda i na druge strane dok se za nekoliko meseci nije potpuno okrenula i izgubila se iz mog života.
Jedne večeri bio je organizovan protestni skup ispred lokalne televizije koju su kontrolisali JUL i SPS a koja je svakog dana sipala najogavnije laži o opozicionim strankama.Te večeri je bilo prekipelo ! Gnevna masa je razbila staklo na ulaznim vratima i dvadesetak nas je uletelo unutra.Pobacali smo sve papire napolje kroz balkon i istakli našu zastavu.Televizija lažova je obustavila rad.Na izborima ja sam bio kandidat za odbornika i pokrajinskog poslanika kao jedan od kandidata Demokratske opozicije Srbije.Izabran sam ali se nisam zanosio ni uobrazio.To je bila referendumska atmosfera,jednom režimu je došao kraj.
Zna se šta se dešavalo 5.oktobra 2000. godine i o tome ne bih ali hoću nešto da kažem na šta me podsetio pisac u ovom romanu.Podsetio me na tzv šefove revolucije.Ja sam tada bio jako naivan i nisam shvatao da se politika ne vodi iz idealizma jer dok su neki to radili iz idealizma ,neki su već merkali dobre pozicije,dobro plaćene funkcije,fabrike koje će da privatizuju,novac koga će da se dočepaju.Stizala je i pomoć iz inostranstva koju su dobrim delom prigrabili partijski šefovi koji su se naglo obogatili.Neke nisam više mogao prepoznati koliko su se promenili,obogatili i obahatili.Počeo sam da shvatam baš kao i glavni junak „Kandži“ da u našim redovima ima kretena baš kao i u neprijateljskim,da šefovi revolucije dobro naplaćuju svoje troškove i da su mnogi od nas oslepeli od njihovih zlatnih satova,narukvica,prstenja,medaljona.Kad sam se osvestio bilo je kasno.Za potpredsednika opštine naša stranka po direktivi iz centrale u Novom Sadu je postavila studenta prava koji je jedva položio dva ispita na fakultetu a za člana vlade čoveka kojem je najveći posao bio da podigne ruku za unapred dogovorene stvari.Bio sam zgrožen i znao sam da je raskid blizu.Godine 2003. istupio sam iz LSV-a i do kraja mandata 2004. godina bio nezavisni poslanik i odbornik da bi nakon toga prestao aktivno da se bavim politikom.U međuvremenu 2001. godine upisao sam istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu,gde sam diplomirao 2006. godine.
Kad danas razmišljam o devedesetima podstaknut Vidojkovićevom knjigom sećam se tog gnoja koji curi na sve strane,baš kao i ona krv koja glavnom junaku non stop curi iz nosa dok ga progoni demonska kandža.Najbolje i najlepše godine protraćio sam u Srbiji,zemlji gde pravljenje i odgajanje dece nije baš pametna opcija jer ne možeš ništa lepo da im obezbediš.Mislio sam da kada je Đinđić rušio petokraku sa beogradske skupštine da se nešto menja,kada je izvršen prevrat 2000. godine da se nešto menja ali ne.Promenili su se samo kočijaši,konji su ostali isti.
Ako treba da nekako preporučim knjigu „Kandže“ Marka Vidojkovića mogu da kažem da će je voleti svi oni koji su živeli u Srbiji devedesetih,pod uslovom da su imali bar 15 i više godina.Osetiće onu atmosferu koju opisuje pisac:
Počeo sam da povraćam sa terase kao u stara dobra vremena 1991.1992,1993,1994 zatim sam kolabirao i pao kao u stara dobra vremena 1991,1992,1993,1994 , zatim sam četvoronoške počeo da bauljam ka izlazu iz stana kao u stara dobra vremena 1991,1992,1993,1994..“ Ja bih dodao i 1995,1996,1997,1998,1999…
A možda je sve to bilo od gandže od koje haluciniraš satima a jebeš danima ? Ko zna ?
Mi smo generacije koje su platile cenu svim tim štreberima,pozerima,smradovima i profuknjačama.Živeli smo u kulturi i među narodom koji se očigledno raduje hepeningu koji se zove rat (zato ga i imamo u svakoj generaciji).
Dakle Marko Vidojkoviću hvala ti što si me podsetio na to vreme ! Iako si maznuo onaj opis mladeža na leđima ženske iz Balaševićeve pesme „Provincijalka“ to ti se može oprostiti.:)
Odličan urbani roman,neophodan Srbiji,sa ponešto propusta i preterivanja.Ocena od jedan do deset sedam i po ! 🙂
Đorđe Milošević