„Загледанима у нашу прошлост историја се појављује као неиспитана пећина о којој некакве,оскудне и непоуздане податке могу дати само сељаци околних села а они зарад сујевернога страха и помањкања духовне знатижељности никада у пећину крочили нису.“
(цитат из романа)
Роман сам добио на читање од моје драге пријатељице Ане, која као и ја ради у просвети и у чији укус имам поверења.Нисам се разочарао.Књига је добра и све док је нисам прочитао до краја нисам знао да је својевремено добила Нинову награду,наше најпрестижније књижевно признање.Објављена је 1980. године што је за причу коју жели да нам исприча јако важно.Питам се да је Селенић који је преминуо 1995. године ,још поживео и видео све што се за ових 20 година издешавало на овим просторима, да ли би све што је описао описао другачије под утиском догађаја.Ово говорим јер књига између осталог говори о пријатељству једног Србина и једног Албанца, мада је наравно не можемо свести само на то јер покушава да нам каже много више од тога.Прича о пријатљству Владана Хаџиславковића припадника београдског грађанског слоја,нежног и меканог интелектуалца са вишком килограма и вишком усамљености и Истрефа Верија младог физичког радника скоро дечака дешава се 1945. године у ослобођеном Београду.Селенић на маестралан начин описује додир два света српског и албанског али и градског и сеоског,образованог и мање образованог.Пратимо причу о два човека који су једно другом извесно време били неопходни да би их околности трагично раздвојиле.
Када сам читао роман нисам могао да се отмем утиску данашњег времена које је исто тако препуно неразумевања два народа и колико мало заправо знамо једни о другима.Морам признати да сам уживао у Селенићевим описима албанско -исламске традиције иако сматрам да је повремено са тим излизаним реченицама типа мољим,вољим које треба да опишу Албанца који се не сналази са српским језиком претеривао.Мислим да то може књижевно и боље да се реши али то је само детаљ.
Истреф Вери је радознали младић који је у почетку веома неповерљив према љубазностима Владана Хаџиславковића који му чини услуге и који га прима у своју велику кућу на становање дајући му собу.Он то не чини због некакве хомосексуалне потребе мада је прича на ивици тога него из велике усамљености и из очаја који влада у његовој души јер гледа рушење једног света коме је припадао а то је грађански Београд и гледа стварање једног новог света,новог друштва,комунистичког режима чијих се детаља искрено гади и гнуша !
Владан се Истрефу обраћа са ви,прича му бескрајне приче о родослову своје породице,што овај једва да разуме али полако и сигурно лед се отапа и два човека постају пријатељи до те мере да Истреф у једном опасном тренутку сукоба са агресивним партизанским досељеником из Црне Горе Мирчетићем који је решењем нових власти добио део Хаџиславковићеве куће каже: „Остави Владана на миру или ћу те убити !“
Два пријатеља се суочавају са изазовима времена у којем живе а које не трпи такву врсту контакта и пријатљства јер то је доба искорењивања грађанске класе Београда,милом или силом,упадањем без срама и стида у приватне животе,отимањем кућа и станова и наравно бескрајним изливима примитивизма где се огњиште прави на паркету,коза дере у дворишту у центру града,где су објекти фасцинације обичан вц,канализација,славина.У таквом свету Истреф ће морати да бира између привржености новом режиму који га мами у своје редове на све могуће начине и привржености Владану Хаџиславковићу који му је помогао да преживи и према коме осећа захвалност.
Истреф Вери осећа да му нови режим нуди могућности које му Владан не може обезбедити.Он је млад али зна да његови родитељи нису имали могућност да се школују у старој Југославији јер је била забрањена настава на албанском језику.Иако му прија Владанова брига који га ословљава са дечаче и доноси му кафу и доручак у кревет, Истрефа све више нервира тај угојени мекушац који га замара историјом и својом опсесијом -истраживањем улоге Оливера Кромвела,енглеског, пуританског лорда протектора из 17.века.Ту сам био одушевљен Селенићевим описима Кромвела као лицемера,лажног морала који проповеда пуританизам у животу али му то није сметало да се бесрамно обогати пљачкајући имовину убијеног краља Чарлса и његових присталица.Продавао је опљачкана уметничка дела између осталог смртном непријатељу Енглеске шпанском краљу Филипу IV.
Хаџиславковић је опседнут својим прецима од којих су неки 1690.напустили Косово а неки су на њему остали и то плански да се семе породице не затре.Интересантан детаљ достојан једног посебног текста о „светој српској земљи“ ! Његова фамилија се у 19.веку делила као и многе по Србији на радикале и напредњаке од којих су ови други сматрали да у Србији треба прво увести ред,рад и законитост да би се један народ васпитао за слободу.Важан детаљ ! Владан је и књижевно образован и стално покушава да Истрефа образује не би ли га везао за себе.То ће ићи све теже када се у кући појаве нови станари а посебно једна жена.Због ње ће Истреф постати према Владану све више дистанциран и хладан да би се то у задњој фази претворило у отворено безобразан и незахвалан став.
Владан ће бити суочен са чињеницом да губи битку за албанску душу Истрефа Верија иако је покушао апсолутно све па чак и да учи албански и свира зурле.Све ће завршити трагично јер ће Владан изгубити страх и наћи начин да људима који живе у његовој кући па и Истрефу стави до знања своју бол.
Дуги низ година касније када Истреф Вери буде засновао свој дом и живот на Новом Београду са женом Српкињом и седморо деце он ће се стицајем околности сетити Владана и осетиће потребу да поново дође на место где се све одиграло на Косанчићев венац.Шта ће тамо да види то прочитајте сами а ја за крај да цитирам најлепшу реченицу из романа.
Један од синова Истрефа Верија жели да студира историју и гле случајности интересује га баш Оливер Кромвел.Владанов дух живи у близини Истрефа и после дугог низа година а он размишља овако:
„Али га је баш његова бистрина и обавештеност необична за узраст бринула јер се осећао да је младић због својих врлина неразумљив,непријатно и опасно друкчији,далек у нечијем свету чије границе и намере Истреф не зна.“
У тој реченици ја сам препознао детаље из свог живота и мог личног односа са својим оцем и хвала Селенићу што ме је на то подсетио.
Оцена од један до десет за овај роман од мене ОСАМ !
Ђорђе Милошевић
Istorija plus 