“ Institut za podešavanje vremena “ -Ahmet Hamdi Tanpinar

Kada čitam neku knjigu obično joj dajem neku vrstu šanse.Pisac treba na prvih 10 strana da me onim što je napisao zainteresuje da čitam dalje.Na ovom svetu ima toliko dobrih knjiga koje nikada nećemo ni stići da pročitamo,pa zašto onda gubiti vreme na lošu literaturu ? Iz nekog razloga kod ovog romana sam napravio izuzetak.Valjda me kao istoričara poneo naslov,to vreme kao inspiracija za roman.
Tanpinar je turski pisac.Rođen je 1901. a umro 1962. godine.Reklamiraju ga kao veoma značajnog pisca a ovaj roman kao jedno od najznačajnijih dela turske književnosti.Priča je smeštena u prvu polovinu dvadesetog veka a dešava se u Istanbulu.(Zanimljivo,pročitao sam ukupno pet turskih romana i kod svakog se radnja dešavala u Istanbulu.Pitam se da li je turska provincija toliko književno nezanimljiva ?) Glavni junak romana zove se Hajri Irdal,rođeni gubitnik čiji će se život promeniti kada bude bila formirana zamišljena institucija koju autor romana naziva Institut za podešavanje vremena a čiji je zadatak da menja sistem vrednosti jer ljude tera da vreme u kome žive vrednuju iz drugog ugla.Pisac se tako poigrava sa idejom šta bi od sveta bilo kada bi na protok vremena gledao na sasvim drugačiji način.
Ima u ovom romanu svega.Susrećemo se i sa psihoanalizom i sa kafkijanskom birokratijom i sa istorijom i sa magijom i misterijom i sa kritikom buržoaskog društva i sa duhovim,mitovima i još mnogo mnogo stvari ali…Problem nastaje kada sve to pisac želi da uobliči u dobru priču.Kada sam čitao ovaj roman stalno sam imao osećaj da ga je pisac napisao da bi ga razumela uža rodbina ili su mu u štampariji pobrkali strane.Sve je tako zbrkano i tako komplikovano da se izuzetno teško čita.Zamislite da čitate knjigu i ne može duže da vam zadrži pažnju od 5 stranica pa stalno prekidate čitanje i iznova ga počinjete.I tako do kraja,do 431 strane.
Šteta tako loše realizacije jer je roman o različitim načinima viđenja vremena,njegovom različitom doživljavanju sam po sebi odlična ideja.Uzmimo za primer ženu koja kuva ručak.Da li će protok vremena isto doživljavati žena koja voli da kuva i žena koja to radi zato što mora ? Može li se naše današnje viđenje sveta u kome živimo preslikati na neko prošlo vreme ? U kojem istorijskom periodu bi voleli da živite ? Pretpostavimo da nabrojite svoje osobine i da morate svaku da razvrstate u jedan istorijski period ? Kako bi to uradili ?
Sva ova pitanja postavlja ova knjiga.Da li sat koji nosite prati otkucaje vašeg srca ? A da ga poklonite nekom drugom da li bi kucao njegovim ili vašim ritmom ? Da li je dobrota moguća samo ako razotkrivamo i osudimo zlo ? Da li su sve stvari moguće i vidljive jedino preko svojih suprotnosti ? Da li je istina nedostižna sve dok čoveka ne napusti razum ? Da li predmet postaje ličnost ako ga nazovete nekim imenom ?
A možda ja jednostavno ne umem da pročitam ovu knjigu kako treba ? Možda ćete vi umeti bolje ? Iskoristivši jednu piščevu rečenicu mogao bih reći ovako : Mogli bismo ponekad ispružiti ruke jedan prema drugom a onda se vratiti svako u svoj svet ja razočaran a on (pisac) ispunjen nadom.Možda pre nego što počnete čitati ovu knjigu treba da se oslobodite nekih predrasuda i otvorite oči na drugačiji način.Poterajte svoje predrasude u pustinju kao Jevreji svake godine onu kozu natovarenu njihovim gresima pa ćete možda i razumeti bolje ovaj roman.
Za kraj najlepša rečenica iz romana:
„Pri svakom pokretu moje telo i ruke su kao trule alge obavijali bezrazložni gnev,neutemeljena osećanja,kratkoročne nade,vukući me dole na dno.“
Zbog teškog stila koji otežava čitanje ocena od jedan do deset – trojka.
Đorđe Milošević