Obično imam averziju prema svemu što ima nastavke.Moje je iskustvo da to po pravilu nikada ne dosegne onaj nivo koji je imao prvi deo.Nekako mi to uvek liči na neku vrstu švercovanja.Nećeš da smišljaš novo pa hajde onda da još malo eksploatišemo fore i fazone iz prvog dela.Kandže,prvi deo su solidan roman,prepun energije.Roman koji se bavi sudbinom mladog čoveka za vreme devedesetih godina u Srbiji,zemlji radioaktivnog sunca.Ovaj drugi deo bi da nastavi tu priču u izmenjenim okolnostima početka 21.veka.Junak „Kandži 1“ je sada već skoro duplo stariji i bavi se dilovanjem droge za svog šefa Kikija.Glavni klijent im je popularni pisac Šestić.Svi oni zajedno ali i posebno upadaju u razne neprilike u postpetoktobarskoj Srbiji,zemlji kolektivne mimikrije gde svi glume i to glume loše.Najviše glume da im je zapravo dobro i da se zezaju a zapravo životare u najgoroj pustari Evrope.Tu situaciju će promeniti nova droga AV – AV (gle to su sada nečiji inicijali ali roman je napisan pre nego što se ovaj pojavio 🙂 ),koju naš glavni junak masovno deli svima od omladine do penzionera što prouzrokuje da se konačno svi počinju ponašati iskreno i bez foliranja.
Sama ideja romana mi se zapravo dopada.To vidim kao nekakvu reakciju razočaranih generacija koje su se borile da jedno đubre ode sa vlasti a umesto toga dobile su još goru đubrad.Srpska omladina 21.veka u romanu prezire i to sa punim pravom svet svojih roditelja i počinje da ga uništava (kako to pročitajte sami).Srbija je jedna velika psihijatrijska ustanova koja će biti uništena ali će ludaci preživeti ( na žalost).
Ako nešto valja u ovom romanu to je zapravo ona skrivena poruka autora: „Ne verujte deco svetu koji vam ostavljaju vaši roditelji.Stvorite svoj svet.Ne dozvolite im da vam se pridruže dok ne obavite to što želite jer se ne sipa novo vino u mešine stare.Budite drugačiji od svojih roditelja.“
Lično,ne osećam oduševljenje kod romana koji se bave sadašnjim vremenom.Šta ću,to je lični ukus istoričara.Da bi me nešto iz vremena sadašnjeg istinski zainteresovalo mora da ima žestoku energiju,da me dobro prodrma,kao što me je prodrmao pank polovinom osamdesetih godina 20.veka.E to ovde ne osećam.Ideja postoji,priča postoji ali mi je realizacija mlaka.
Zato dragi roditelji današnjih školaraca.nemojte ih potcenjivati.Sve te likove i likuše koji skajpuju,fejsbuče,prepričavaju drugovima i drugaricama šta rade stariji i maštaju o lovi i slavi.Nemojte da se iznenadite kada vas budu zadivili zapalivši vaš svet i stvorivši neki sasvim novi i bolji.
Ideja dobra,priča postoji ali fali energija.Od jedan do deset neka bude četvorka.

Đorđe Milošević

Beše godina 1990.decembar mesec.Imao sam dvadeset godina.Te godine sam stigao iz vojske.Ono što se zvalo Jugoslavija se raspadalo ubrzanim tempom.Višestranački izbori su bili održani svuda,jedino su u Srbiji bivši komunisti -SPS otezali do poslednjeg trenutka.Živeo sam u Somboru,nisam imao posao,nisam imao para da odem na studije…Pred izbore u gradu je bio zakazan veliki miting Srpskog pokreta obnove.Sombor ima jedan veliki trg koji se zvanično zove Trg Svetog Trojstva a nezvanično ćelavi trg, pošto predstavlja jedan veliki prazan prostor.Tog dana trg se napunio,nikada posle nisam tamo video toliku masu i ja sam bio ubeđen da će
SPS da odleti sa vlasti kao perce.Slika sa mitinga je objavljena u partijskom listu „Srpska reč“.Čuvam je i danas.Ja sam u prvim redovima u vijetnamki,dižem tri prsta…Kako sam samo bio naivan ! Na izborima je SPS pobedio i ja sam bio užasno razočaran.Onda su došle demonstracije 9.marta 1991. godine.Nisam bio član nijedne stranke ali je u meni kipelo protiv režima i morao sam biti tamo.Tog dana sam se našao u toj masi,nagutao se i suzavca,promukao od dernjave,trčao ulicama i video svašta.Noć između devetog i desetog prespavao sam kod ljudi koje sam upoznao sasvim slučajno.Kapirali smo se iz prve.Bili su Beograđani i iz svake reči sam osećao da smo bliski.Slobodan Milošević nije pao,spasila ga je vojska ta slavna i izdrkana JNA a spasio ga je i kukavičluk onih koji nisu imali muda da se ide do kraja,kao u Rumuniji sa Čaušeskuom.Vratio sam se u Sombor i narednih meseci bio svedok potpune promene atmosfere.Umesto prema banditskom režimu gnev se okrenuo prema nesrpskim narodima.Svi su odjednom postali veći neprijatelji od režima.Počinjao je rat.Negde u junu 1991. održan je novi miting opozicije u Beogradu koji je bio kompletni fijasko.Kod kneza je jedva bilo oko 10000 ljudi od kojih je većina bila iz provincije.Beograđani su bili u simboličkom a kasnije i praktičnom smislu reči zauzeti bacanjem cveća na tenkove.U usponu je bila svuda nova partija Srpska radikalna stranka.Čak se i moj otac počeo oduševljavati Šešeljem.Režim je bio spašen jer je dobio infuziju od strane krajnje desnice.To su inače svi ti tipovi koji su danas na vlasti Nikolić i kompanija.Svi su oni tih ranih devedesetih defilovali Somborom sve đuture sa zloglasnim kriminalcem Arkanom i ko zna kakvim sve ološem.Sombor je postao jedna velika balkanska krčma.Baranja i Vukovar su bili jako blizu i sve se to osetilo.Grad nisi mogao da prepoznaš.Bio je još jedan veliki miting 1992. u Beogradu na Svetosavskom platou na koji sam došao ali ni tada nije došlo do promene.Ja sam bio potpuno razočaran i obećao sam sebi da više neću ići na besmislene mitinge koje organizuju ljudi koji ni sami nemaju nikakav plan za rušenje diktatora.
Od 1992. godine počeo sam da pišem političke članke protiv režima.Oni su izlazili u listu „Srpska reć“ (ali i drugim listovima) uglavnom u rubrici pisma čitalaca.Sve sam ih sačuvao.Možda ih i objavim ponovo ovde.
Onda je nastala neviđena pljačka 1993. godine tzv. hiperinflacija.Ja sam bio bez posla i bez bilo kakve šanse da ga sa završenom srednjom školom i nađem.Ja i moja majka koja je radila kao službenica na šalteru banke preživljavali smo jedva i to najviše od pomoći jednog našeg rođaka koji je živeo u Francuskoj i koji nam je povremeno u pismima slao po deset,dvadeset nemačkih maraka.Da nije toga bilo pocrkali bi smo.Roditelji su mi bili razvedeni,odavno još od 1972. a sa ocem sam pokvario odnose zbog politike.Povremeno bi se mirili ali je taj antagonizam ostao do kraja njegovog života.Svraćao bih do njega nedeljom na ručak baš kao glavni junak romana „Kandže“ ali bi se brzo posvađali zbog politike.Nije on bio pristalica režima ali je bio nacionalista (ne šovinista) i danas kad razmišljam o njemu jasno mi je da sa takvim mučnim i teškim životom koji je proživeo ništa drugo i nije mogao postati ali to je tema za neku drugu priču.
Prolazile su godine,skakavci ih požderali dok si rekao piksla i tu negde krajem 1996. godine ja sam počeo svraćati u tada kultni somborski kafić „Celtis“.Tamo se intenzivno slušao rokenrol svih vrsta.Znalo bi se zaglaviti do kasno u noć.Sećam se jednom smo u 4 ujutru gledali snimak koncerta „Azre“ naravno mortus pijani.U modi je bio špricer,najčešće beli a kucanje je bilo zabranjeno kao pederska navika,nego se kucalo čašom o šank.Tih dana bila je aktuelna polemika o grbu grada Sombora u lokalnom listu „Somborske novine“ u kojoj sam i ja aktivno učestvovao.Probijala se ideja o autonomiji Vojvodine a Čanak je bio sve popularniji.Tada još nismo znali ko je i šta je,kakav je prevarant to ćemo skapirati tek kasnije.Jednog dana u kafiću „Celtis“ upoznao sam porodicu koja je bila organizator osnivanja stranke LSV u Somboru.Posle pet šest špricera skapirali smo se i ja sam postao član stranke a ubrzo i sekretar i portparol.Kancelarija nam je bila na spratu Gradske kuće i bila je minijaturna ali funkcionalna.Pored nas su ogromne prostorije imali radikali.Nastavak priče naslućujete pretpostavljam.Koalicija „Zajedno“ je bez problema osvojila vlast na lokalnim izborima u opštini Sombor ali su Somborci 1996 i 1997. aktivno učestvovali u protestima povodom izborne krađe u pojedinim opštinama u Srbiji i uvek pokazivali solidarnost sa dešavanjima u Beogradu.Ja sam dakle radio kao sekretar gradskog odbora LSV-a za šta sam primao neku lovu uglavnom redovno.Bila je dovoljna za preživeti i da ti ostane za kafanu ali ništa preko toga.Pisao sam članke u ime stranke,držao konferencije za štampu i bez preterivanja mogu reći da sam prilično doprineo popularnosti te partije u Somboru.Kao organizator sam bio truba,to mi nikada nije ležalo ali sam zato kao ideolog bio sjajan.Bili smo ne samo autonomaši,ne samo Vojvođani nego i najveći kritičari režima.Pošto smo se organizovali ozbiljnije nakon izbora 1996. godine nismo bili u lokalnoj somborskoj skupštini u kojoj su vlast osvojili ovi iz koalicije „Zajedno“.Tako smo bili opozicija i režimu i ovim vlastodršcima.Super pozicija ! :)Naredne godine 1997,1998,1999 su bile tako intenzivne i prepune događaja da često nisam znao ni kada sam trezan,ni kada sam u tripu a kada nisam.Često je bilo veoma opasno.To govorim ovim Beograđanima koji misle da se istorija isključivo dešava u Beogradu.Sećam se 1997. godine kada smo organizovali tribinu gde je došao Nenad Čanak u velikoj sali Gradske kuće umalo nije izbila opšta tuča jer su barem pola sale okupirali razni radikali,dobrovoljci i ostali usrećitelji nacije a sve u režiji lokalne db.Ja sam maltene stalno držao otvorena vrata svoje kancelarije i kad god je neki radikal prolazio na pišanje u obližnji vc nije propustio priliku da mi dobacuje kako će me oni ubiti ,obesiti,jebati mi ovo li ono,lomiti kičmu,zube,odseći jaja i ko zna šta sve ne.Bio sam često sam ali sasvim dovoljno lud da to istrpim dok je one moje u centrali stranke u Novom Sadu boleo kurac za to a ni ovi u Somboru čast izuzecima nisu bili puno bolji.Nisam to baš lagano podnosio.Često mi je posle posla,ponekad i za vreme posla trebalo da se dobro nalijem alkoholom.
Jednom je slučajno prolazila hodnikom jedna ženska dosta starija od mene.Ja sam tada imao oko 28 godina a ona čitavih dvadeset više ali je bila dosta dobro očuvana,po srpski rečeno jebozovna.Ja sam dugo pre toga bio sam ko pas i seksualno izgladneo i nije mi trebalo mnogo.Smuvali smo se veoma brzo.Bila je doktorica u jednom selu pored Sombora,izbeglica iz Hrvatske.Bila je uvrnuta na neki šarmantan način.Recimo palila se na tucanje na neobičnim lokacijama.Jedno popodne tucali smo se u kancelariji stranke,pošto sam naravno zaključao vrata.Nije bilo tako književno kao u romanu Marka Vidojkovića „Kandže“ gde glavni junak liči na porno zvezdu ali je bilo super.Valjda nas je nosila atmosfera.Drugi put smo se dohvatli u neko mrklo doba noći uza zid u mraku kod zgrade Županije.Treći put je uvrtela u glavu da usred noći želi da vidi grob Laze Kostića pa smo otišli na pravoslavno groblje da to vidimo i u povratku sam je uvukao u haustor jedne zgrade u okolini restorana „Slon“ i tamo je dobro dobila svoje.No svemu dođe kraj.Kada je počela da me stavlja na nekakve probe ljubomore i ostale otrcane ženske trikove dobila je nogu u dupe i tu je priča sretno završila.
No da se vratim na politiku i književnost.Dok sam čitao roman Marka Vidojkovića „Kandže“ osećao sam da autor priča i o meni.Dobar deo romana se poklapao sa mojim životom.Marko je po rođenju ta od mene malo mlađa generacija (1975).Tim generacijama zapravo možemo da zahvalimo što je Sloba konačno srušen sa vlasti.To su te otporaške generacije koje su nama malo starijima u jednom trenutku rekle:
„Govna jedna nesposobna ! Ako vas budemo slušali ovaj će još hiljadu godina biti na vlasti ! “ I bili su u pravu.
Sećam se tog izbornog cirkusa 1996 i 1997.Partija Slobodana Miloševića je izgubila veliki broj opština na lokalnim izborima ali nije htela da prizna izborni poraz pa su izbile demonstracije kojima su se priključili i studenti.Manijak na vlasti se grčevito držao pa je čak organizovao kontramiting u Beogradu ne libeći se očigledno da izazove i krvoproliće samo da bi opstao na vlasti.Autobusi su dovozili njegove pristalice pokupljene širom Srbija a posebno sa Kosova (gde su danas ti ljudi to je pravo sociološko pitanje ?) da se u Beogradu biju sa normalnim i pristojnim svetom.Počeo je srpsko-srpski rat među komšijama,prijateljima,porodicama.Krvave tuče oko politike.Pričalo se da su Beograđani mamili te kontramitingaše u uže beogradske ulice da bi ih tamo mlatili ko volove u kupusu.No stvari nisu baš bile tako naivne.Sećam se da je jedan manijak SPS-ovac iz Vrbasa u jednom trenutku izvadio pištolj i ubio jednog demonstranta a nesrećni i hrabri Dejan Bulatović koji je nosio veliku lutku Slobe u zatvorskom odelu je odveden u policiju i stravično mučen zbog čega je imao trajnih zdravstvenih posledica.Ko se danas u Vučićevskoj Srbiji seća Dejana Bulatovića ? Jesu li oni koji su naredili njegovo mučenje ikada odgovarali ?
Panduraja je mlatila sve u šesnaest po Beogradu a mi iz provincije smo bili uglavnom kukavice.Trebali smo tada svi jače jurnuti na svoje dahije ali nismo i tako smo sami doprineli opstanku ludaka na vlasti.
Za razliku od Nade junakinje romana „Kandže“ koja vidi budućnost sasvim precizno i zna da će Sloba pasti tek 2000. godine meni i meni sličnima se činilo da se to nikada neće desiti barem ne za našeg života.U drugoj polovini devedesetih ja sam potpuno izgubio nadu u to.Nisam to smeo da kažem ali sam bio užasni pesimista.
Režim je preživeo rasplamsavajući uspešno nove sukobe a onda je došlo do NATO bombardovanja 1999. godine i svi ti vrli opozicionari su se uglavnom svrstali iza Slobe.Samo su retki smeli da pisnu tada protiv režima.Kancelarija naše stranke je bila zatvorena.Ja sam izbegavao odlaske u kafane koliko god sam mogao jer su bile prepune pomahnitalih kvazi patriota željnih tuče i nasilja.Pa ipak nisam mogao da izbegnem da me povremeno ne zivkaju usred noći telefonom psujući mi ustašku majku ili tokom dana da proveravaju da li sam možda pobegao iz zemlje.Jedne noći sam čak u povratku kući napadnut s leđa.Bila je neka restrikcija struje i u mrklom mraku neko me je sa leđa mlatnuo nekom šipkom po ramenu i oborio na zemlju a zatim otrčao u mrak. Nisam uspeo da vidim ko je to bio .Nisam o tome puno pričao.Polomljena mi je kost ramena.Za sve moje prijatelje verzija je bila običan pad sa nesrećnim posledicama.Bio sam oko mesec dana u gipsu ali prošlo je.
A onda je došla čuvena 2000. godina i veliko finale.Sećam se tog leta.Sastajali bi se mi mlađi na lokalnom kupalištu Štrand i kovali planove kako ćemo bandi jebati mater.Bilo je kao oni studenti što se u filmu „Varljivo leto 1968“ dogovaraju na plaži.Bili su likovi raznih opredeljenja DS,DSS,SPO,LSV,Otpor i ko zna kakvi sve ne.Znaš ono malo šmekaš tete u kupaćim kostimima malo planiraš revoluciju.Tog leta upoznao sam jednu službenicu iz opštine koja je takođe bila starija od mene ali sa anđeoski očuvanim telom.Prava žena u svakom pogledu.Smuvali smo se posle nekog vremena i trošili se besomučno što na kupalištima,što kod nje u njenom stanu.Zaređali su mitinzi,predizborna kampanja,Svako veče se nešto dešavalo.Govori na trgu.I ja sam govorio više puta.U prvom redu bi stajalo oko dvadesetak klinaca mojih drugara iz parka koji su me gotivili i stalno vikali Đole,Đole a u prvom redu bila je i ona,moja seksi službenica koja me je gledala tim svojim telom ali se videlo već tada da ume da gleda i na druge strane dok se za nekoliko meseci nije potpuno okrenula i izgubila se iz mog života.
Jedne večeri bio je organizovan protestni skup ispred lokalne televizije koju su kontrolisali JUL i SPS a koja je svakog dana sipala najogavnije laži o opozicionim strankama.Te večeri je bilo prekipelo ! Gnevna masa je razbila staklo na ulaznim vratima i dvadesetak nas je uletelo unutra.Pobacali smo sve papire napolje kroz balkon i istakli našu zastavu.Televizija lažova je obustavila rad.Na izborima ja sam bio kandidat za odbornika i pokrajinskog poslanika kao jedan od kandidata Demokratske opozicije Srbije.Izabran sam ali se nisam zanosio ni uobrazio.To je bila referendumska atmosfera,jednom režimu je došao kraj.
Zna se šta se dešavalo 5.oktobra 2000. godine i o tome ne bih ali hoću nešto da kažem na šta me podsetio pisac u ovom romanu.Podsetio me na tzv šefove revolucije.Ja sam tada bio jako naivan i nisam shvatao da se politika ne vodi iz idealizma jer dok su neki to radili iz idealizma ,neki su već merkali dobre pozicije,dobro plaćene funkcije,fabrike koje će da privatizuju,novac koga će da se dočepaju.Stizala je i pomoć iz inostranstva koju su dobrim delom prigrabili partijski šefovi koji su se naglo obogatili.Neke nisam više mogao prepoznati koliko su se promenili,obogatili i obahatili.Počeo sam da shvatam baš kao i glavni junak „Kandži“ da u našim redovima ima kretena baš kao i u neprijateljskim,da šefovi revolucije dobro naplaćuju svoje troškove i da su mnogi od nas oslepeli od njihovih zlatnih satova,narukvica,prstenja,medaljona.Kad sam se osvestio bilo je kasno.Za potpredsednika opštine naša stranka po direktivi iz centrale u Novom Sadu je postavila studenta prava koji je jedva položio dva ispita na fakultetu a za člana vlade čoveka kojem je najveći posao bio da podigne ruku za unapred dogovorene stvari.Bio sam zgrožen i znao sam da je raskid blizu.Godine 2003. istupio sam iz LSV-a i do kraja mandata 2004. godina bio nezavisni poslanik i odbornik da bi nakon toga prestao aktivno da se bavim politikom.U međuvremenu 2001. godine upisao sam istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu,gde sam diplomirao 2006. godine.
Kad danas razmišljam o devedesetima podstaknut Vidojkovićevom knjigom sećam se tog gnoja koji curi na sve strane,baš kao i ona krv koja glavnom junaku non stop curi iz nosa dok ga progoni demonska kandža.Najbolje i najlepše godine protraćio sam u Srbiji,zemlji gde pravljenje i odgajanje dece nije baš pametna opcija jer ne možeš ništa lepo da im obezbediš.Mislio sam da kada je Đinđić rušio petokraku sa beogradske skupštine da se nešto menja,kada je izvršen prevrat 2000. godine da se nešto menja ali ne.Promenili su se samo kočijaši,konji su ostali isti.
Ako treba da nekako preporučim knjigu „Kandže“ Marka Vidojkovića mogu da kažem da će je voleti svi oni koji su živeli u Srbiji devedesetih,pod uslovom da su imali bar 15 i više godina.Osetiće onu atmosferu koju opisuje pisac:
Počeo sam da povraćam sa terase kao u stara dobra vremena 1991.1992,1993,1994 zatim sam kolabirao i pao kao u stara dobra vremena 1991,1992,1993,1994 , zatim sam četvoronoške počeo da bauljam ka izlazu iz stana kao u stara dobra vremena 1991,1992,1993,1994..“ Ja bih dodao i 1995,1996,1997,1998,1999…
A možda je sve to bilo od gandže od koje haluciniraš satima a jebeš danima ? Ko zna ?
Mi smo generacije koje su platile cenu svim tim štreberima,pozerima,smradovima i profuknjačama.Živeli smo u kulturi i među narodom koji se očigledno raduje hepeningu koji se zove rat (zato ga i imamo u svakoj generaciji).
Dakle Marko Vidojkoviću hvala ti što si me podsetio na to vreme ! Iako si maznuo onaj opis mladeža na leđima ženske iz Balaševićeve pesme „Provincijalka“ to ti se može oprostiti.:)
Odličan urbani roman,neophodan Srbiji,sa ponešto propusta i preterivanja.Ocena od jedan do deset sedam i po ! 🙂
Đorđe Milošević

Šetajući somborskom bibliotekom,među knjigama stranih pisaca sasvim slučajno mi za oko zapadoše ove cokule sa naslovne strane knjige.Pogledam šta piše i pročitam „Patologije“.Prvo što sam pomislio da je neka priča o navijačima ili o skinsima,fašistima i tome sličnim temama.Pogledam prvu stranu da vidim ko je pisac i pročitam -Zahar Prilepin.Nikad čuo ! Pročitam dalje,Rus,rođen 1975. godine.I tu prelomim i pokupim knjigu.Dođem do pulta biblioteke i pitam moju prijateljicu Jelenu Bači Malešev koja tamo radi,kakva je knjiga i ona mi reče da je sjajna.Pa dobro,rekoh sebi,da je pročitamo onda.
Zahar Prilepin je bio potpuni književni anonimus dok nije napisao ovu knjigu.Bio je fizikalac,grobar,izbacivač u noćnim klubovima,policajac,učesnik rusko – čečenskog rata,novinar…Ova knjiga mu je prvi roman i s njom se praktično probio u ruski književni svet da bi danas već njegova dela bila uvrštena u nastavni program 5 ruskih univerziteta.
Glavni junak „Patologija“ je Jegor koji sa svojom jedinicom ruske vojske biva upućen u Čečeniju,u rat.Čečenija je jedna od oblasti u sastavu Rusije,nalazi se u Kavkaskom regionu i pokušala je tokom 90-tih godina 20.veka da se otcepi.Borbe su nastavljene i u 21.veku a sa manjim intenzitetom traju i danas kroz povremene terorističke akcije.Čečeni su islamske vere pa su borbe poprimile i obeležeje verskog rata.
Kada sam shvatio da je u romanu reč o čečenskom ratu pomislio sam da će to biti još jedan u nizu patetičnih opisa rata,koji meni,moram priznati svi liče jedno na drugo ako pisac ne zalazi u dubinu,u suštinu,ako ne grebe po površini i ne trudi se da saopšti nešto novo i drugačije.
Dobar deo romana su opisi ratovanja koji mi nisu bili nešto posebno impresivni.Sve mi je to ličilo na već viđeno ali… ali ovaj roman nije samo to.Govoreći o glavnom junaku Jegoru pisac slika sa jedne strane hrabrog i na izgled okrutnog i nemilosrdnog ratnika koji usred ratnog haosa doživljava kao flešove slike iz svog mirnodopskog života,iz prošlosti koja je teška,mučna i bolna.I tu shvatamo da je reč o itekako ranjivom čoveku,samo što njegove rane krvare iznutra,iz srca i duše !To su delovi romana u kojem se pokazuje istinski talentovani pisac na delu.Imajući u vidu da mu je ovo prva knjiga ja zaista sa istinskim oduševljenjem čekam trenutak kada ću pročitati i druga njegova dela jer sam suguran da su sjajna !
Glavni junak Jegor odrasta bez majke sa ocem koji je i sam na neki način gubitnik i ne pruža mu dovoljno ljubavi.Njegov život je kao čitanje teške ruske knjige života.Vazduh koji udiše dovoljan mu je za više od pola stranice a od stranice do stranice pliva kroz mutnu,prljavu vodu…
Dečak Jegor je usamljen i nesrećan.Prilepin to opisuje ovako:
„Naš stari pokvareni radio -aparat.Na fasadnom staklu bili su ispisani belim slovima nazivi gradova.Ponekad sam uključivao radio i vrteo ručku zahvaljujući čemu se bela nit iza stakla radija premeštala od grada do grada.Negde u nekom od tih gradova živela je majka…“
U svojoj usamljenosti dečak se okreće svojoj keruši po imenu Dejzi.
„Ostalo mi je malo bliskih duša na svetu,časna reč,malo.Želeo sam da se Dejzi druži sa mnom jer još nisam napunio ni 10 godina a šta mi je ostalo ?“
Boje detinjstva su varljive kaže pisac.Tačno,kažem ja,pa ipak ih se neki sećaju kako sivih i crnih a neki kao blistavo sjajnih i smaragdno zelenih i plavih punih sunca i sreće.
Dečak ni od psa ne dobija onoliko ljubavi koliko mu je potrebno.U toku rata priseća se toga i tog psećeg pogleda koji ga posmatra kao mrtvaca sa stoičkim mirom,baš onako kako drvo posmatra ovaj šugavi svet.
Postoje retki trenuci sreće,ta prostrana gotovo beskrajna jutra detinjstva,kada satovi još nisu navijani nemilice,jedan za drugim da teraju dan koji pruža slab otpor na predaju.
Kroz priču osećamo te teške bele senke usamljenosti koje kao flešovi izbijaju kroz užase ratovanja kroz koje prolazi Jegor.I kad se seća svoje devojke Daše,njenog potiljka što miriše na ukusni kompot,na miris leta koji se i u paklu razaranja pojavljuje kao akvarel naslikan u vazduhu vlažnim i duginim bojama,Jegor je zapravo nesrećan i usamljen,usamljen čak i kada je sa svojom devojkom u krevetu.Duhovi prošlih muškaraca sleću na Dašino telo i Jegor zamišlja da su oni još tu i ne zna kako da se izbori sa njima.
I dok ubija čečenske separatiste u besmislenom ratu Jegor oseća da upada u vreli katran poput nezaštićenog pileta,kako za njim laju zlobni psi prošlosti i ujedaju ga tamo gde najviše boli i gde se najduže oseća.
Dok sluša komande svog oficira koji je svojevremeno postavio sovjetsku zastavu na najviši fabrički toranj u nuklearnom nesrećom uništenom Černobil a nakon toga mu je opala kosa pa posle nekog vremena i sve ostalo pa ga je žena napustila,Jegor se seća jutarnjeg sunca koje ga podseća na retke lepe stvari u životu.I zaista kada razmislite bolje,u koje doba dana su vam se dešavale najlepše stvari u životu.Interesantna tema ! Meni recimo u kasno popodne,predveče,dok je sunce na zalasku.
Uskoro počinje školska godina,vratiću se u školu a prvog septembra setiću se Prilepina:
„Bilo je pozno septembarsko jutro,trotoarom su mi išli u susret alkoholičari i mlade mame sa kolicima.I jedni i drugi imaju običaj da upravo u to doba izlaze na ulicu…“
Ako treba da se oceni od jedan do deset neka bude sedam.Opisi rata su prepoznatljivi i ne toliko zanimljivi ali je zato nežnija Jegorova strana opisana fenomenalno.Treba pročitati obavezno !

„Загледанима у нашу прошлост историја се појављује као неиспитана пећина о којој некакве,оскудне и непоуздане податке могу дати само сељаци околних села а они зарад сујевернога страха и помањкања духовне знатижељности никада у пећину крочили нису.“
(цитат из романа)
Роман сам добио на читање од моје драге пријатељице Ане, која као и ја ради у просвети и у чији укус имам поверења.Нисам се разочарао.Књига је добра и све док је нисам прочитао до краја нисам знао да је својевремено добила Нинову награду,наше најпрестижније књижевно признање.Објављена је 1980. године што је за причу коју жели да нам исприча јако важно.Питам се да је Селенић који је преминуо 1995. године ,још поживео и видео све што се за ових 20 година издешавало на овим просторима, да ли би све што је описао описао другачије под утиском догађаја.Ово говорим јер књига између осталог говори о пријатељству једног Србина и једног Албанца, мада је наравно не можемо свести само на то јер покушава да нам каже много више од тога.Прича о пријатљству Владана Хаџиславковића припадника београдског грађанског слоја,нежног и меканог интелектуалца са вишком килограма и вишком усамљености и Истрефа Верија младог физичког радника скоро дечака дешава се 1945. године у ослобођеном Београду.Селенић на маестралан начин описује додир два света српског и албанског али и градског и сеоског,образованог и мање образованог.Пратимо причу о два човека који су једно другом извесно време били неопходни да би их околности трагично раздвојиле.
Када сам читао роман нисам могао да се отмем утиску данашњег времена које је исто тако препуно неразумевања два народа и колико мало заправо знамо једни о другима.Морам признати да сам уживао у Селенићевим описима албанско -исламске традиције иако сматрам да је повремено са тим излизаним реченицама типа мољим,вољим које треба да опишу Албанца који се не сналази са српским језиком претеривао.Мислим да то може књижевно и боље да се реши али то је само детаљ.
Истреф Вери је радознали младић који је у почетку веома неповерљив према љубазностима Владана Хаџиславковића који му чини услуге и који га прима у своју велику кућу на становање дајући му собу.Он то не чини због некакве хомосексуалне потребе мада је прича на ивици тога него из велике усамљености и из очаја који влада у његовој души јер гледа рушење једног света коме је припадао а то је грађански Београд и гледа стварање једног новог света,новог друштва,комунистичког режима чијих се детаља искрено гади и гнуша !
Владан се Истрефу обраћа са ви,прича му бескрајне приче о родослову своје породице,што овај једва да разуме али полако и сигурно лед се отапа и два човека постају пријатељи до те мере да Истреф у једном опасном тренутку сукоба са агресивним партизанским досељеником из Црне Горе Мирчетићем који је решењем нових власти добио део Хаџиславковићеве куће каже: „Остави Владана на миру или ћу те убити !“
Два пријатеља се суочавају са изазовима времена у којем живе а које не трпи такву врсту контакта и пријатљства јер то је доба искорењивања грађанске класе Београда,милом или силом,упадањем без срама и стида у приватне животе,отимањем кућа и станова и наравно бескрајним изливима примитивизма где се огњиште прави на паркету,коза дере у дворишту у центру града,где су објекти фасцинације обичан вц,канализација,славина.У таквом свету Истреф ће морати да бира између привржености новом режиму који га мами у своје редове на све могуће начине и привржености Владану Хаџиславковићу који му је помогао да преживи и према коме осећа захвалност.
Истреф Вери осећа да му нови режим нуди могућности које му Владан не може обезбедити.Он је млад али зна да његови родитељи нису имали могућност да се школују у старој Југославији јер је била забрањена настава на албанском језику.Иако му прија Владанова брига који га ословљава са дечаче и доноси му кафу и доручак у кревет, Истрефа све више нервира тај угојени мекушац који га замара историјом и својом опсесијом -истраживањем улоге Оливера Кромвела,енглеског, пуританског лорда протектора из 17.века.Ту сам био одушевљен Селенићевим описима Кромвела као лицемера,лажног морала који проповеда пуританизам у животу али му то није сметало да се бесрамно обогати пљачкајући имовину убијеног краља Чарлса и његових присталица.Продавао је опљачкана уметничка дела између осталог смртном непријатељу Енглеске шпанском краљу Филипу IV.
Хаџиславковић је опседнут својим прецима од којих су неки 1690.напустили Косово а неки су на њему остали и то плански да се семе породице не затре.Интересантан детаљ достојан једног посебног текста о „светој српској земљи“ ! Његова фамилија се у 19.веку делила као и многе по Србији на радикале и напредњаке од којих су ови други сматрали да у Србији треба прво увести ред,рад и законитост да би се један народ васпитао за слободу.Важан детаљ ! Владан је и књижевно образован и стално покушава да Истрефа образује не би ли га везао за себе.То ће ићи све теже када се у кући појаве нови станари а посебно једна жена.Због ње ће Истреф постати према Владану све више дистанциран и хладан да би се то у задњој фази претворило у отворено безобразан и незахвалан став.
Владан ће бити суочен са чињеницом да губи битку за албанску душу Истрефа Верија иако је покушао апсолутно све па чак и да учи албански и свира зурле.Све ће завршити трагично јер ће Владан изгубити страх и наћи начин да људима који живе у његовој кући па и Истрефу стави до знања своју бол.
Дуги низ година касније када Истреф Вери буде засновао свој дом и живот на Новом Београду са женом Српкињом и седморо деце он ће се стицајем околности сетити Владана и осетиће потребу да поново дође на место где се све одиграло на Косанчићев венац.Шта ће тамо да види то прочитајте сами а ја за крај да цитирам најлепшу реченицу из романа.
Један од синова Истрефа Верија жели да студира историју и гле случајности интересује га баш Оливер Кромвел.Владанов дух живи у близини Истрефа и после дугог низа година а он размишља овако:
„Али га је баш његова бистрина и обавештеност необична за узраст бринула јер се осећао да је младић због својих врлина неразумљив,непријатно и опасно друкчији,далек у нечијем свету чије границе и намере Истреф не зна.“
У тој реченици ја сам препознао детаље из свог живота и мог личног односа са својим оцем и хвала Селенићу што ме је на то подсетио.
Оцена од један до десет за овај роман од мене ОСАМ !

Ђорђе Милошевић

Mario Vargas Ljosa je peruanski pisac,rođen 1936. godine.Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2010. godine.
Moram priznati da sam se sa ovim piscem prilično namučio.Stalno sam imao osećaj da se sve to što pisac želi eventualno da kaže može ispričati mnogo bolje.Pre ovog romana nikada ništa nisam čitao od ovog autora a privukao me je naslov i činjenica da je autor ipak priznat kao pisac u svetskim razmerama.Nakon što sam pročitao ovaj roman mogu da kažem da nisam impresioniran i da mi uopšte nije jasno zbog čega bi trebalo Ljosu smatrati vrhunskim piscem.Ne znam kakva su mu ostala dela,voleo bih da me neko u to uputi i potrudiću se da još nešto od njega pročitam tek toliko da se uverim da li sam prosudio na prvu loptu ili me osećaj ne vara.
Roman je napisan 1969. godine što nije nevažno jer je to vreme pobuna svuda u svetu,levičarske demonstracije studenata,Če Gevara i slično.Priča govori o državi Peru za vreme vojne diktature.Kada sam čitao ovaj roman stalno sam razmišljao o tome da li biti dobar pisac znači uspešno komunicirati sa čitaocem koji može da živi i u Japanu i u Ugandi i u Srbiji,jednostavno bilo gde.Kad čitate LJosu imate osećaj da se on obraća samo Peruancima.Da navedem primer: Da li znate onako iz neke opšte kulture i informisanosti šta je to APRA ili ko je Manuel Odrija ? A pisac očekuje da to znate po automatizmu kao da se to podrazumeva ??? !!!
Roman je očigledno nastao ozmeđu ostalog i iz potrebe pisca da opiše svoju mladost.Naime Ljosa je u mladosti bio levičar,komunista,pristalica Fidela Kastra i kubanske revolucije da bi nakon hapšenja kubanskog pesnika Eberta Padilje postao kritičar i levog i desnog ekstremizma.Oprobao se i u politici kao predsednički kandidat 1990. godine ali je poražen.Dakle kada čitate o glavnom junaku ovog romana,bogataškom sinu Santjagu koji iz protesta ili možda iz mode postaje levičar i komunista onda tu ima i Ljosine lične priče,barem delimično.
No samo po sebi to i ne bi bio toliki problem kada bi ono što želi da kaže Ljosa uspešnije dobacio do čitaoca.On pokušava u ovom romanu da opiše kako se vojna diktatura odrazila na peruansko društvo tokom pedesetih godina dvadesetog veka i to kroz sudbinu jedne porodice i ljudi koji su na ovaj ili onaj način vezani za njen život.Meni to nekako zvuči previdljivo.Vojna hunta – sinonim za Latinsku Ameriku,bogataški sin koji postaje levičar (najbolji revolucionari potiču iz redova buržoazije jer su rasčistili sa svojom kastom).Tek tu i tamo se prepoznaje naznaka dobrog pisca i to paradoksalno ne u opisu politike nego u opisu ljubavi,seksa,žena,običnog života,gubitništva.
Uvek ističem i ono što prepoznajem kao kvalitet.
Evo jednog zaista uspelog opisa poljupca koji je neželjen i odvratan:
„Primakla je glavu i rastavila usne.Gnjecava,reska,neka stvar koja je smrdela na ljuti duvan i alkohol,prošetala se po njenim zubima,desnima,prignječila joj jezik i povukla se ostavljajući masu gorke pljuvačke u njenim ustima…“
Ima uspelih opisa o tome šta oseća žena kada ulazi sama u kafančinu prepunu muškaraca š kvaliteta koji kao pravi gubitnici stoje načičkani kod šanka kao grozdovi dok sanjare o putovanjima a već unapred znaju da nigde neće uspeti da odu i da će da crknu u toj prašnjavoj rupi gde su se i rodili.
Šta oseća čovek u blizini žene koju voli i želi svim srcem a unapred zna da nikada neće biti njegova dok mu se njene oči stalno rasprskavaju kao zrelo grožđe pred očima ? A imala je kako kaže Ljosa bela,okrugla meka ramena a belina njene puti štrčala je prema crnilu njene kose koja joj je pljuštala po leđima…Pa… možda da je pisao ljubavni roman umesto političkog ? Da je pisao o ljubavnicima koji su dohvatili jedno drugo spremajući se za seks ali su im pokreti bili kako kaže prežestoki da bi bili iskreni ? Ko zna ?
Ovako nas Ljosa muči Peruom i opisima te za nas egzotične države u kojoj ko se ne zajebe zajebava one ostale,gde cveta korupcija i posebni oblici nasilja,gde novac određuje sve a mitinge isti ljudi organizuju i za vlast i za opoziciju.Igranka bez prestanka ali u Ljosinom opisu po meni sve to provincijski zvuči,ništa što bi imalo svetski značaj.
Kao što sam autor u romanu kaže meni je ovo kao glas bez lica.I šta reći na kraju.Pa naravno da morate sami da pročitate,nije mi cilj da vas odvratim,samo iznosim svoje mišljenje.Šta je stvarno ta Katedrala,to iskopajte sami.Kažu da je jedan kritičar uporedio ovaj roman sa Balzakovim delom „Sjaj i beda kurtizana“ pa hvala mu za preporuku.To ću prvo da uzmem ovih dana iz biblioteke !Od jedan do deset za „Razgovor u Katedrali“ trojka jer je za veću ocenu po meni potrebna mnogo,mnogo bolja komunikacija pisac -čitalac.

Kada čitam neku knjigu obično joj dajem neku vrstu šanse.Pisac treba na prvih 10 strana da me onim što je napisao zainteresuje da čitam dalje.Na ovom svetu ima toliko dobrih knjiga koje nikada nećemo ni stići da pročitamo,pa zašto onda gubiti vreme na lošu literaturu ? Iz nekog razloga kod ovog romana sam napravio izuzetak.Valjda me kao istoričara poneo naslov,to vreme kao inspiracija za roman.
Tanpinar je turski pisac.Rođen je 1901. a umro 1962. godine.Reklamiraju ga kao veoma značajnog pisca a ovaj roman kao jedno od najznačajnijih dela turske književnosti.Priča je smeštena u prvu polovinu dvadesetog veka a dešava se u Istanbulu.(Zanimljivo,pročitao sam ukupno pet turskih romana i kod svakog se radnja dešavala u Istanbulu.Pitam se da li je turska provincija toliko književno nezanimljiva ?) Glavni junak romana zove se Hajri Irdal,rođeni gubitnik čiji će se život promeniti kada bude bila formirana zamišljena institucija koju autor romana naziva Institut za podešavanje vremena a čiji je zadatak da menja sistem vrednosti jer ljude tera da vreme u kome žive vrednuju iz drugog ugla.Pisac se tako poigrava sa idejom šta bi od sveta bilo kada bi na protok vremena gledao na sasvim drugačiji način.
Ima u ovom romanu svega.Susrećemo se i sa psihoanalizom i sa kafkijanskom birokratijom i sa istorijom i sa magijom i misterijom i sa kritikom buržoaskog društva i sa duhovim,mitovima i još mnogo mnogo stvari ali…Problem nastaje kada sve to pisac želi da uobliči u dobru priču.Kada sam čitao ovaj roman stalno sam imao osećaj da ga je pisac napisao da bi ga razumela uža rodbina ili su mu u štampariji pobrkali strane.Sve je tako zbrkano i tako komplikovano da se izuzetno teško čita.Zamislite da čitate knjigu i ne može duže da vam zadrži pažnju od 5 stranica pa stalno prekidate čitanje i iznova ga počinjete.I tako do kraja,do 431 strane.
Šteta tako loše realizacije jer je roman o različitim načinima viđenja vremena,njegovom različitom doživljavanju sam po sebi odlična ideja.Uzmimo za primer ženu koja kuva ručak.Da li će protok vremena isto doživljavati žena koja voli da kuva i žena koja to radi zato što mora ? Može li se naše današnje viđenje sveta u kome živimo preslikati na neko prošlo vreme ? U kojem istorijskom periodu bi voleli da živite ? Pretpostavimo da nabrojite svoje osobine i da morate svaku da razvrstate u jedan istorijski period ? Kako bi to uradili ?
Sva ova pitanja postavlja ova knjiga.Da li sat koji nosite prati otkucaje vašeg srca ? A da ga poklonite nekom drugom da li bi kucao njegovim ili vašim ritmom ? Da li je dobrota moguća samo ako razotkrivamo i osudimo zlo ? Da li su sve stvari moguće i vidljive jedino preko svojih suprotnosti ? Da li je istina nedostižna sve dok čoveka ne napusti razum ? Da li predmet postaje ličnost ako ga nazovete nekim imenom ?
A možda ja jednostavno ne umem da pročitam ovu knjigu kako treba ? Možda ćete vi umeti bolje ? Iskoristivši jednu piščevu rečenicu mogao bih reći ovako : Mogli bismo ponekad ispružiti ruke jedan prema drugom a onda se vratiti svako u svoj svet ja razočaran a on (pisac) ispunjen nadom.Možda pre nego što počnete čitati ovu knjigu treba da se oslobodite nekih predrasuda i otvorite oči na drugačiji način.Poterajte svoje predrasude u pustinju kao Jevreji svake godine onu kozu natovarenu njihovim gresima pa ćete možda i razumeti bolje ovaj roman.
Za kraj najlepša rečenica iz romana:
„Pri svakom pokretu moje telo i ruke su kao trule alge obavijali bezrazložni gnev,neutemeljena osećanja,kratkoročne nade,vukući me dole na dno.“
Zbog teškog stila koji otežava čitanje ocena od jedan do deset – trojka.
Đorđe Milošević

Oldouz Haksli je engleski pisac a ovaj roman je napisao 1932. godine.To je za priču jako važno jer je naprosto fascinantno koliko je pisac predvideo dobar deo sadašnjice u kojoj živimo a ono što je opisao a što trenutno još ne postoji, najverovatnije će postojati u bližoj ili daljoj budućnosti.
Ako ste kao i ja nezadovoljni svetom u kome živimo i svim njegovim prljavštinama,bićete iznenađeni kako je to sve još pre 80 godina ovaj autor opisao.
Haksli u svom delu opisuje efikasnu,totalitarnu svetsku državu u kojoj je svemoćna izvršna vlast političkih šefova i njihove vojske menadžera a koja kontroliše populaciju modernih robova koje nije,kao nekada potrebno prisiljavati jer oni vole svoje ropstvo !
Mediji uspešno ispiraju mozgove ogromne većine ljudi a ona manjina koja se sa time ne slaže primorana je da živi izolovano u modernim rezervatima.Ljudi se navode da vole svoju neizbežnu društvenu sudbinu i da se protiv nje ne bune.
Istina je lepa ali je još lepše ćutanje o njoj a sa time se većina stanovništva slaže.Droga zvana soma je dostupna svima a nauka zvana hipnopedija uspešno kontroliše svet.Politička i ekonomska sloboda je smanjena na minimum ali je zato seksualna povećana.Emocije nisu u modi,ne kaže se voditi ljubav nego imati se i to bez ikakve odgovornosti,bez emocija,bez ljubavi,kao mašine zarad čistog zadovoljavanja fizičkih potreba.
Ljudima se stalno govori da prošlost ne donosi ništa dobro,muzeji su zatvoreni,spomenici uništeni,stare knjige zabranjene.Stalno se govori da se živi u savršenom svetu u kome sve to nije potrebno.Ljudi se zatrpavaju novim stvarima,stalno se teraju da kupuju novo,novo i uvek novije i novije čime čovek postaje rob tehnologije umesto da tehnologija i nauka služe čoveku i imaju humanu ulogu,upravo je obrnuto.Podstiče se stalna potrošnja.Obnavljanje i krpljenje su omrznute reči.Istina nije važna,važna je udobnost i sreća ali ona lažna i prividna.Svet je globalizovan,postoji univerzalni jezik,jedan za sve,čak su i imena globalizovana (Mustafa Mond i tome slično.)
Društvo je organizovano tako da ljudima nikada ne dopusti da budu sami.Plemenitost i heroizam nisu poželjni jer podstiču na nekonformizam koji ugrožava temelje divnog novog sveta.
Postoje knjige i to mnogo knjiga ali su sve one u funkciji i službi globalnog novog svetskog poretka.Sve van toga je opasno i ljudima nedostupno a i oni sami izuzimajući retke pojedince nemaju puno želje da ih čitaju jer im se životi sastoje od hleba i igara.Drugim rečima oko 8 sati rada koji ne iscrpljuje previše,onda besplatna droga – soma ,plus igre,plus parenje po principu svako sa svakim i eto ti stabilnosti.Niko se ne buni…Ili možda ipak nije tako ? Ipak postoje buntovnici koji ne pristaju,osećaju da nešto nije u redu sa tim „savršenim svetom“.Insistiraju na svemu što je besplatno jer upravo to iritira vlastodršce koji forsiraju stalnu potrošnju.Odlazak u prirodu je otežan jer se skoro sve plaća ali nije nemoguć.Podstiče se isključivo sport za koji je potreban novac ali i to može da se zaobiđe.
Vera je za vlast odavno mrtva ali postoje ljudi koji su ubeđeni da Bog postoji i da je upravo njegova odsutnost način da ljude opomene.Postoje nekonformisti koji ugrožavaju taj lažni sistem.Kako kaže jedan od glavnih junaka: „Želim biti srećan na drugačiji način.Ja hoću Boga,hoću poeziju,hoću pravu opasnost,hoću slobodu,hoću dobrotu,hoću greh.Tražim pravo da budem nesretan i neću vaš surogat dubokih osećanja jer je to prevara !“
Međutim izboriti se sa divnim,novim svetom nije lako.To je poredak koji liči na santu leda (osam devetina ispod vode,jedna iznad) pa ipak se oni dole ne bune jer većina nema svest o tome šta je to dobro,šta je to časno,šta je to lepo.
Forsira se lažna fizička lepota,ljudi su podeljeni po kastama a svako ko poželi da se buni oseća se kao stranac što povećava predrasude i prezir mase prema njemu što rezultira usamljenošću i otuđenošću koje se teško podnose.Nije lako biti sam na jednoj strani dok je čitav stadion ljudi na drugoj.
Kažu da kvalitet knjige leži u njenoj sposobnosti da te dobro uzdrma i natera na duboko razmišljanje.Ova knjiga tu pogađa u sam centar.Za mene skoro savršeno štivo.Od jedan do deset ocenio bih sa devet zbog lošeg kraja koji ne pruža nadu da se iz pakla ipak moguće spasiti i zbog subjektivnog osećaja koji mi ne dozvoljava da zavolim nešto što nije povezano dublje sa prošlošću koja je meni toliko draga.Sve ostalo je pun pogodak.Pročitati obavezno !