Lepo je čitati Konradova dela.Čovek uživa u njegovim rečenicama.Ume zaista da pokrene maštu i to što želi da saopšti zaista dolazi do čitaoca.
Ovo je pripovetka o tome kako životne situacije spajaju i razdvajaju ljude koji se silom prilika nađu u zajedničkoj nevolji, gde su prinuđeni da se oslanjaju jedni na druge ili makar da jedno o drugom zauzmu neki stav.
Brod „Narcis“ polazi na put kući preko mora.Posada je delom nova i sastoji se od zanimljivih i sasvim različitih likova.Brodovi su uvek dobri ali da li su dobri i ljudi na njima, pita se jedan od Konradovih junaka ? Svetaca nema a ni grešnici nisu sasvim zli jer i u njima ima neko zrnce ljudskosti.Čitava posada broda biće pod velikim utiskom novog mornara,crnca koji se zove Džems Vejt.Da li je on oličenje dobrote nije uopšte važno,važan je uticaj koji ima na sve na brodu.Ta visoka pojava gleda svu ogromnu ljudsku glupost i odlučuje da ne bude suviše strog prema njoj.Snalažljiv i sugestivan on će naći način da sebe proizvede za gospodara svakog trenutka života svih članova posade broda.More će postati njegova kuća.Na koji način ? E da bi se to saznalo treba pročitati pripovetku.
Drugi upečatljiv lik koji dolazi na brod je Donkin.Kada sam pročitao kako ga pisac opisuje setio sam se likova koje lično poznajem i koji su baš takvi !
„On je onaj čovek što ne zna da kormilari,što ne zna da vezuje čvorove,što izbegava da radi u tamnim noćima,onaj što se u buri grčevito drži jarbola i rukama i nogama i psuje vetar,na ledenu kišu,na pomrčinu,čovek koji proklinje more dok drugi rade.Čovek koji većinu poslova ne zna da radi a ostale neće…
Simpatično i zaslužno stvorenje koje zna sve o svojim pravima a ništa o hrabrosti,izdržljivosti,o neizrecivoj veri i lojalnosti koja združuje svu posadu na brodu ali o kojoj se ne govori.Nezavisno čedo vulgarne slobode,sumnjivih gradskih četvrti puno prezira i mržnje prema ozbiljnoj službi moru.“
Izmenjajte slobodno u navedenom pasusu nekoliko reči pa ćete videti da i vi znate takve ljude.
Tokom plovidbe priroda će se postarati da stavi posadu na iskušenje u kome će se pokazati sve ljudske mane i vrline.Ljudi će potonuti u beznadežnu rezignaciju a tada čoveka obuzima želja da nanosi bol drugom čoveku,verbalni ili fizički a često i oba.
I kada sam čitao drugu Konradovu pripovetku „Srce tame“ za oko su mi zapali divni opisi prirode koji su i nežni i melanholični i zastrašujući u isto vreme.I kada priča o bezbrojnim zvezdama što su se iznad jarbola rasule kao tanak oblak blistavog praha i kad priča o gustoj pomrčini koja postaje sablasno siva po čemu se vidi da se sunce rodilo i kad opisuje sunce koje tone u more kao da se saginje da vidi lica članova posade, Konrad je snažan pisac,ubedljiv i dobar pripovedač.Te rečenice podsetile su me na Crnjanskog kada priča o bojama neba iznad raznih luka a najviše iznad Carigrada.
Konradove rečenice su kao devojka u svetloj haljini koja se smeška pod suncobranom i koja kao da je sišla sa nežnog neba.
Kada brod konačno bude stigao kući u Englesku,posada će se osećati kao čovek koji je podlo vezan u snu i sada se budi okovan dugim lancem godina na koje se do tada i nije osvrtao.Neki će nestati iz istorije i sećanja.Za njima neće imati ko da žali,ko da ih čeka,ko da plače,ko da ih poljubi.Neke će sačekati rodbina koja je to samo na papiru a u srcu se ponaša kao da je srela slučajnog prolaznika.
Poslušajte samo ovaj citat:
„Sestra mu je bila udata i neljubazna.Prava dama.Udala se za prvog krojača u jednoj varošici,za čoveka koji je vodio prvu reč u politici i mislio da njegov šurak,pomorac nije dovoljno ugledan za njega.“
Kada se sve završi,brod će umreti odmah a posada polako i mnogo teže ispijajući alkohol iz gleđosanih vrčeva ili je to možda iluzija snage,veselja i sreće,iluzija o lepoti i poeziji života ?
Odlična pripovetka i mnogo bolja od „Srca tame“ koja je takođe njegovo delo.Skoro savršeno ! Od jedan do deset, devetka.
Đorđe Milošević
Istorija plus 