Pre neki dan, preturajući po jednoj kutiji prepunoj olovaka,flomastera,zarezača, lenjira i ko zna čega sve ne pronašao sam jednu metalnu stvarčicu.Stvarčica je u obliku kruga,promera oko tri centimetra,srebrne boje, sa malom crvenom petokrakom zvezdom na vrhu i datumom 29.XI 1943.,na dnu.
Značka nije moja.Ona pripada čoveku koga godinama nisam video.Zove se Ivančec Velimir.Koliko znam živi u Hrvatskoj u mestu Jakovlje blizu Zagreba.
Tog januarskog dana 1990. godine on je bio jedan od trinaest vojnika koji su se zajedno sa starijim vodnikom Spasovskim iskrcali iz autobusa u pograničnom slovenačkom selu Rateče, na tromeđi Austrije,Italije i Jugoslavije.Među njima sam bio i ja.
Niko od nas nije znao kuda to idemo.Znali smo samo da idemo na karaulu.Spasovski koga smo upoznali nekoliko sati ranije u komandi pograničnih jedinica, nije pokazivao želju da nas detaljnije informiše.Bio je to nizak,zdepast čovek južnjačkog tipa,crnomanjast,crne kose i očiju,ćutljiv i ozbiljan.Nismo se usuđivali da ga nešto pitamo.
Stajali smo tako u centru sela i čekali.Sunce je davalo poslednje znake života.Pušio sam jednu za drugom.Navikao sam se tokom poslednjeg marša po brdima oko Postojne,negde za katolički Božić.Sećam se okićenih kuća po selima,gde god smo prolazili u gluvo doba.Ljudi slave za prazničnom trpezom a tebi u torbi čuveni SDO,odnosno suva hrana.Hleb,mišije boje,pašteta nekakva neupotrebljiva konzerva i naravno vitaminske tablete.Bio sam gladan i sada dok sam razgledao okolinu.Selo je inače sa desne strane puta koji vodi prema Italiji.Naslonjeno je na podnožje planine pokrivene šumom.U njemu se nalazi nekoliko desetina kuća,jedna kafana,jedna samoposluga i autobuska stanica.Granični prelaz je toliko blizu da je praktično deo sela.Svuda okolo su planine uz put poneki kozolec tzv. nacionalni slovenački simbol, neka vrsta drvene ograde za ostavljanje sena.
Priznajem uhvatila me neka nostalgija kao nikad do sad.Posle 116 dana našao sam se opet na početku.Da li sam možda mogao dobiti nešto bolje na regrutaciji ko zna.
Posle sat vremena čekanja, konačno su se pojavila dva vojnika.Jedan je bio debeo,kovrdžav a drugi visok,mršav,lukavog,lisičijeg lica svetlo smeđe kose sa činom desetara.Kad su mu se približili Spasovski se iznenada proderao na visokog.
„Gde si ti do sada Lakiću !“
„Druže stariji vodniče, rekli ste u šest.“ -reče Lakić sasvim mirnim glasom kao da je želeo da pokaže baš nama kako ga zabole što se ovaj na njega dere.
Spasovski se na opšte iznenađenje smirio.
„Dobro…ajde vodi vojsku gore.“
Rekavši to okrenuo se i ostavivši nas krenuo niz jednu poprečnu ulicu.Lakić ga je ispratio pogledom dok se nije izgubio a zatim se obratio našem desetaru Rankoviću.
„Ajde desetaru,reci im da uzmu opremu i pokret.“
Ranković mu pružajući ruku reče:
„Ja sam Sale.“-reče prijateljski.
„Drago mi je.“-odgovori Lakić prihvatajući mlako ruku.U njegovom glasu osećala se neka hladnoća.
I tako smo uzeli opremu i krenuli prema planini.Bili smo natovareni raznoraznom opremom kao crnogorski magarci.Inače uniforma graničara bila je prilično smešna.Dugačke pantalone koje su dosezale nešto preko kolena dok su listove pokrivale debele, dugačke čarape.Čizme su bile smeđe boje na šniranje,teške i tvrde sa debelim đonom.Ipak najsmešnija je bila kapa,prljavozelene boje sa mekanim šiltom koja kao da je bila napravljena po principu uradi sam.Sve u svemu ličili smo na grupicu seoskih domobrana.Ali sada nikome nije bilo do smeha.Krenuli smo u koloni po jedan, uzbrdo.Napred je išao Lakić krupnim koracima.Nije nosio ništa.Za njim je trčkao naš desetar Sale, trudeći se da natovaren opremom održi korak sa Lakićem.Posle njega su u koloni po jedan išli vojnici i konačno na začelju je išao onaj debeli, koga je Lakić zvao Bugar.Prolazili smo kozijim stazama provlačeći se između drveća i žbunja.Nisam bio siguran da li se to namerno ide van staze ili staza i ne postoji.Niko nije pokazivao neku naročitu želju za pričom.Oprema je bila teška i nije ostavljala puno želje za pričom pa ipak Nebojša koga su svi zvali Vranjanac (U Vranje nema laganje sto kila svinja,stodvadeset kila masti) koji je išao predzadnji, osmelio se da pita Bugara.
„Kaži mi a gde ode stariji vodnik ?“
„Ide da jebava ženu.“ -reče Bugar kikoćući se.
Njegov štos međutim nije izazvao smeh.
„Pa zar on živi u selu ?“ -nastavi Vranjanac.
„Da.“ -reče Bugar kratko.
Posle petnaest minuta pentranja konačno smo stigli odnosno izbili na zemljani put koji je vodio uzbrdo najverovatnije na karaulu.Svi smo već bili mokri od znoja.Lakić se uopšte nije osvrtao kao da mu nije uopšte bitno da li idemo za njim.Posle deset minuta takvog hoda iza naših leđa iznenada se proderao Bugar:
„Lakiću fazančino jedna, pocrkaće ti vojska, stani bre budalo !“
Lakić je napravio još dva koraka i tek onda se okrenuo pogledavši prema nama.
„Ne seri idiote !“ -reče Lakić
Bugar mu vrati pokazavši na jednog od nas:
„Pogle bre ovoga, samo što nije crkao.“
Bio je to Ivančec Velimir iz okolice Zagreba,bled,mršav,dečijeg lica.Sada je seo na jedan kamen,ne skidajući opremu sa leđa.Lakić ga pogleda i procedi:
„Voljno petnaest minuta.“
Skinuli smo opremu i posedali na zemlju.Gledao sam Ivančeca,sedeo je na kamenu,skupivši noge koje je obuhvatio rukama.Glavu je držao na kolenima.Ni sam nisam bio u boljem stanju.Ćutao sam.Nisam slutio ništa dobro.Počela mi je nedostajati kasarna u seocetu Vipava kod Postojne gde sam proveo tih 116 dana.Kakva je, takva je ,ipak sam se bio navikao na nju.U tom filozofiranju prekinuo me je glas Lakića.
„Ajde pokret !“
Krenuli smo ponovo uzbrdo.Posle sat i po hoda konačno smo ugledali jednu spratnicu.Prvo što nas je dočekalo bila je drvena rampa,Karaula se nalazila usred šume.Bila je okružena sa tri strane šumom, dok se sa prednje strane nalazila poljana koju je takođe opasavala šuma.Sa zadnje strane karaule nalazila se uzbrdica.Pored rampe karaulu je opasavala i drvena ograda koja je delila plac na kojem je karaula od pomenute poljane koja se nalazila ispred nje.Do poljane su vodile stepenice.Karaula je bila bele boje sa crnim krovom.
Kad smo stigli bio je već mrak.Jedva smo stajali na nogama.Ivančecu je Bugar doneo deo opreme a sve da je doneo i celu opet bi rezultat bio sličan.
Na rampi nas je dočekao vojnik s puškom kome se Lakić obratio sa Šabane.Šaban je bio zdepast,sitan,ružnog lica,ličio je na tridesetogodišnjaka.
Na ulazu nas je dočekao drugi desetar.Delovao je prijateljski.
„Ja sam Andrija Babić“-dobordošli na karaulu „Edvard Kardelj“.Skinite opremu i idite da večerate.“
Čim je prvi od nas koraknuo unutra dočekala nas je zaglušujuća buka,rok muzika je tutnjala,očigledno puštena sa nekog kasetofona.Bio je to neki spid metal ili nešto slično.Odvratno glasno.Ta tutnjava bila je prošarana urlikanjem koje dolazilo sa sprata SITNOOOOO ! FRRRRRR ! Ušli smo u trpezariju u njoj se nalazilo po tri stola sa svake strane.Stolovi su bili od nekakvog lima crvene boje koji se ljuštio.Iza stolova do zida nalazila se klupa.U jednom ćošku nalazio se na polici stari televizor a pored samih vrata na zidu je bio prozor veličine pola sa pola metra kroz koji je kuvar dostavljao hranu.
U samom ćošku do prozora jeo je jedan vojnik.Kroz prozorčić smo uzeli hranu,posedali i počeli da jedemo.Hrana je bila odlična mada bi svaka bila dobra posle dana ispunjenog lebom i paštetom.Muzika je i dalje tutnjala neprestano uz neprekidno urlanje.Dok smo jeli odjednom je u trpezariju uleteo visok vojnik, uskog planinskog lica,velikog nosa.Nosio je kapu,koja je na njegovoj neobično maloj glavi u odnosu na telo delovala smešno.Šake su mu bile kao lopate.Uleteo je bahato u stilu -ko sam ja,šta sam ja i već sa vrata se razderao kao da govori na mitingu : „MAJSKA PRIJATNOOOOOO !“ „HVALA GENE !“ -vratio mu je na isti način,istim glasom onaj vojnik iz ćoška koji je do tada ćutao.Visoki je otvorio prozor i uzeo hranu.Vojnik iz ugla mu je dobacio: „Sedi Šeki.“ Trudio sam se da brzo pojedem samo da ne slušam dalje tu buku.Izašao sam napolje i zapalio cigaretu.Okolina je delovala preteće.Pala mi je na pamet pričica kojom je stara vojska plašila mladu pred odlazak na karaulu.Navodno sredinom sedamdesetih godina jedne noći grupa ljudi je prešla granicu i uhvativši vojsku na spavanju sve poklala.Sa karaule je uspeo da se spasi samo kuvar koji je uspeo da se sakrije gore na tavan odakle nije mogao sve da vidi.Ujutru je bio strašan prizor,cela karaula je bila krvava a na jednom zidu krvlju je bilo ispisano- vratićemo se.Autor priče nije precizirao ko su bili počinioci,jedino je naglasio da je posle toga karaula srušena i da čak ni stoka tamo neće da ide.Mesto u kome se karaula nalazila zove se Krvavi potok.Što je najsmešnije takvo mesto zaista postoji i nalazi se na granici prema Italiji prema Trstu.Poznavao sam vojnike koji su otvorenih usta slušali tu pričicu u nekoliko verzija.Ali ma koliko mi to tada delovalo smešno sada na ovom sablasnom mestu činilo se sasvim realno,pogotovo ako se uzme u obzir sve što nas je dočekalo.U tom razmišljanju prekinuo me je moj ortak Šikanja Branko koga smo svi zvali Okac jer je nosio naočari,Njega je naš bivši šef kapetan Ilić debelo zajebao jer ga je prvo smestio u Dom JNA kao muzičara, gde je ovaj uživao jer se tako spasao pešadijskih marševa i ostalih sranja kojima smo bili podvrgnuti a onda ga je zajedno sa nama prekomandovao na karaulu tako da je ovaj morao sa sobom poneti i akustičnu gitaru koju je doneo od kuće.Okac je inače bio autor čuvenog lokalnog hita „Ajde babo.“ koji se vrteo po njegovoj Bosanskoj Gradiški:
„Ajde babo,šta je,šta je,ko će da otera muhadžere.“.Koliko mi je objasnio muhadžeri su nepismeni i zaostali stanovnici iz okolnih sela koji se masovno doseljavaju u predgrađe grada praveći konstantni belaj.
„Dosta ti svega a ?“ -reče sa smeškom.
„Tek počinje šou.“ -rekoh a u sebi sam slutio da će biti svašta….
Đorđe Milošević
Istorija plus 