Ti ne znaš
Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negde postojiš
u svetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar luđi.
A ti, ti si zvezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako vec budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad ću da budem srećan
što još uvek negde postojiš.
Tog leta je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dve ranjene srne iz neke daleke basne.
Sećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svetlost naše zvezde koja polako gasne.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.
Tog leta mi je ostao osmeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.
A kada ostavim zvezde
hoću da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
Duboko ispod vode
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
Ostani
samo
još
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mesec na rame.
Kiša i nebo mutno do plača.
San je poslednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
u očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedno leto daleko.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
U praskozorje izmedju smreka
naći će uplašene zvezde
i upaljene sveće,
veče, i jedan komadić bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, jos manje kada odu.
Valovi se nekada i bez oseke iznenada povuku
Zamisli reku koju mesec deli na pola
i nad njom belog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, ko zna kada će smeti.
Miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s anđelima ići u školu.
I lađe kad potonu još dugo sanjaju luku
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu još dugo sanjaju luku.
Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na levom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je leto na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da ćute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
Mada jos uvek mogu sam sebe da ubedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćes ti?
Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom meseca što pada u more.
Ja sam najlepšu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavesu kiše,
a ona je predobro znala šta to leto nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su naterali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sećam se bila si zvezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osetiš miris nara
poveruj da negde za mnom mesec zaklan krvari.
Miladin Berić
Istorija plus 