Dobio sam ovu knjigu na čitanje od meni vrlo drage koleginice.Pomislio sam kada se njoj dopada sigurno će i meni ali to je već jedna druga priča i nije za javnost.U poslednje vreme čitao sam isključivo romane pa mi je bilo drago što sam promenio žanr.Pogledao sam biografiju pisca,za mene potpuno nepoznatog. Mihajlo Pantić je književni kritičar i univerzitetski profesor koji je objavio više nagrađivanih knjiga priča.Priznajem prvo mi je na pamet pao jedan poznanik lokalni,sa naglaskom na lokalni, književni kritičar za koga znam da je nadmen i uobražen,sklon da sa nipodaštavanjem posmatra sve koji zamislite nisu diplomirali svetsku ili srpsku književnost.To vam je ona sorta ljudi koji se frljaju književnim citatima i broje ti zareze i velika i mala slova pokušavajući u svojoj bolesnoj uobrazilji da dokažu kako su oni eto intelektualci i to poreklom pravo sa Olimpa.Srećom poznajem i druge koji za razliku od ovog uživaju da dele svoje znanje sa drugima i ni u jednom trenutku ne uživaju u svojim nadmenim rečenicama.
Sa takvim osećanjima počeo sam da čitam Pantićeve priče.Nemojte da mislite da nije važno u kakvom ste raspoloženju kada nešto čitate,naprotiv, to je izuzetno važno.
Kada sam došao do kraja bilo je priča koje sam hteo ponovo da pročitam a bilo je i onih za koje sam znao da ama baš ničim to ne zaslužuju.Kada bi mogao u jednoj rečenici da opišem Pantićeve priče rekao bih da je to urbana,novobeogradska proza,pisana meni bliskim rečnikom ali koja nema magiju,nema onaj osećaj zbog koga bi kada se probudiš u pola noći pružio ruku ka knjizi i ponovo poželeo da uživaš u njoj.
Šta mi se dopalo ? Povremeno,u pojedinim pričama kao što su : „Ako je to ljubav“,“Pismo iz 1999.“,“Šamar Gorjane Potokar“ , „Pretprazničko veče“, „Kraj časa“ , „Okrenuo sam se prema zidu i nastavio da spavam“ ,“Tatarin u metrou“ i „Bože pusti me da uživam u četvrtku“ može da se nađe ponešto vredno.To je onaj osećaj kada prepoznaš neku rečenicu kao vrednu ili te nešto podstakne na razmišljanje.
Nije džabe knjiga nazvana po prvoj priči.Ona je i po meni najbolja.
Ko ljubavniku može zakon dati ? Ljubav je,očiju mi,zakon jači.I više od svih smrtnom stvoru znači.Te svaki zakon od čoveka dan,zbog ljubavi se krši svaki dan.Po cenu smrti čovek će da ljubi.To mora makar i da glavu gubi.Pa bila moma,udova il žena.Ovo je napisao Džefri Čoser,engleski srednjovekovni pesnik a citirao u ovoj knjizi Pantić i hvala mu na tome jer me je podsetio koliko mnogo toga ima na ovom svetu što treba pročitati.U ovoj priči je pripovedač žena a tema ljubav,ona fatalna,bolna i večna.Ona ljubav u odnosu na koju će svaka buduća biti samo senka i na koju ćemo misliti do kraja.Pantić ovde ume da oslika atmosferu veze dvoje mladih od kojih je ona prevodilac – „prepodnevno tucanje između gerunda i složenog pastparticipa“ – slatko sam se osmehnuo rečenici.To je i priča o tome koliko boli rastanak kada nekoga stvarno,iskreno i duboko voliš…
„Ne ostavljaš Bog zna šta,na sreću,nismo imali klince,niti smo o tome ikada mislili,nismo imali posao,san nam se raspadao i u stvari imali smo samo jedno drugo,imali smo tu ljubav ako je to ljubav.“
Ima u toj priči još jedna crtica u kojoj se mladić,višenacionalnog porekla odlučuje da forsira samo jedan deo svoga porekla a da se ostalog odrekne.Ja znam da je to za jako mnogo ljudi sasvim normalno i ne vode uopšte o tome računa i ništa im to ne znači ali ja to nikada ne bih mogao uraditi jer bi smatrao da je to nepošteno,izdajnički prema samom sebi i svojim precima.
Priča „Pismo iz 1999.“ je nabijena politikom ali je vredi pročitati zbog ove dve rečenice koje govore o NATO bombardovanju naše zemlje: „Eksperiment je izazvan ovdašnjim političkom sumanutošću ali je posledica stostruko premašila svoj uzrok -odmazda je nesrazmerna i iracionalna.Borba protiv režima pretvorila se u borbu protiv naroda.“
Pisac postavlja sasvim ispravne dijagnoze i konstatuje da nikakve promene u Srbiji nema sve dok to nije u interesu zapada(mada ja mrzim taj izraz zapad koji me podseća na podeljenu Evropu i baš me briga što je on ovde u modi,u modi je ovde mnogo gluposti pa i ta).I zar to nije tačno i danas ? Sve dok srpska vlada odrađuje posao sa tim nesretnim kosovskim pitanjem dotle nisu bitna ni ljudska prava,ni sloboda medija,ni prava opozicije NIŠTA !Interes formira istinu a sila je nameće.Jaka priča,jedna od boljih u knjizi.
U priči „Šamar Gorjane Potokar“ postoji rečenica koja mi se dopala: “ Na ovom svetu se ne bi moglo živeti od zadaha kad bi svako rekao ono što zaista misli.(Dostojevski)“ I zaista je tako.Zar svi mi uglavnom ne glumimo čitavog svog života.Zamislite kakva bi pometnja nastala kada bi govorili ono što stvarno mislimo.Zar nije vredna jednog osmeha ta pomisao ?
Jaka je i priča „Pretprazničko veče“ koja se bavi usamljenošću koja posebno udara pred i za vreme praznika,provali kao čir nedeljom(odvratni porodični dan misle usamljeni).
Priča „Kraj časa“ zaslužuje pomen zbog dve stvari i to citiranja Alisa Kupera i njegove čuvene pesme „School s out“ i pominjanja 14-godišnjakinja koje često imaju kvarnu maštu.Jeste to je ono doba kad više nisi devojčica a još nisi žena i svašta ti pada na pamet pa ponekad zna i da se pretvori u kvarno zavisno od karaktera.
Ostalo što je vredno moglo bi se nazvati krhotinama,kao nešto šareno i svetlucavo što vidite na putu u prašini pa priđete bliže.
Interesantan mu je pristup drugom svetskom ratu na Balkanu,bez patetike,bez navijanja realno,teško,iskreno.Hvala mu što me je podsetio na divnu pjesmu (namerno kažem pjesmu,nije džabe Momo Kapor govorio da zvijezda ljepše zvuči nego zvezda) Maka Dizdara „Modra rijeka“.Hvala mu na rečenici -volela je planine i samo se na njima osećala slobodno ( i meni mnogo nedostaju,ubija me mediokritetska ravnica).Ima i interesantna misao koga bi ste da vidite od istorijskih ličnosti kada šetate ulicom da prolazi pored vas ? Zanimljivo !
I za kraj o bedi ljudi koji ne putuju ne zato što ne bi voleli već zato što ih životne okolnosti u tome sprečavaju i rečenica o gledanju u ogledalu -ko zna kada se pogledaš ko će ti odatle vratiti pogled ?
Sve u svemu ja od jedan do deset dajem šest i to zato jer je više dobrih nego loših priča.Možete da me poslušate pa pročitate ove koje sam naveo a ostale preskočite a i ne morate da me poslušate.Tražite sami svoje bisere.
Istorija plus 