PETI SMIT (PATTI SMITH) – „SAMO DECA“ („JUST KIDS“)
Bila jednom jedna devojčica sa američke periferije,geografske periferije koju ne spominju turistički vodiči i sa periferije života.Sasvim posebna,što najčešće znači sasvim usamljena,plašila se da će joj dušu pojesti palanka.A za tu dušu se vredilo boriti jer bi svet bez ovakvih ljudi kao što je Peti Smit svakako bio dosadniji.Kad ste puni ideja a oko ruku i nogu osećate lance usamljenost počinje da krvari i vreme je da se beži ! Kako sama kaže u knjizi : „Od početka sam se osećala sputano pri pomisli da smo rođeni u svetu u kome su sve isplanirali oni koji su bili pre nas ! Obuzeo me je neprijatan osećaj da ću se ne pobegnem li smesta pretvoriti u kamenu skulpturu !“ Radivši u fabrici za trakom gde su je vređali primitivci i primitivke samo zato što je drugačija,jer zamislite čita knjige od kojih su neke na stranom jeziku odlučila je da pobegne u slobodu Njujorka ! Kako mi je poznata ta priča ! Jeste da ja u svoju slobodu još nisam pobegao(što ne znači da jednom neću) ali mi je savršeno poznat taj osećaj neprilagođenosti,nepripadanja svetu oko tebe a koji ne potiče od uobraženosti i manije veličine već zbog nedostatka pravih sagovornika i sagovornica barem u neposrednoj okolini i u meni potrebnim (ogromnim) količinama.
Da čitati knjige među statističkim greškama i jeste iritirajuća delatnost.Sećam se kad sam devedesetih bio u rezervnom sastavu vojske na jednoj od onih glupavih i beskorisnih vežbi i mene su ismevali što uopšte bilo šta čitam a kad sam počeo i da pišem nešto kao dnevnik optuživali su me sasvim ozbiljno da sam špijun.Prvo sam mislio zezaju se ali ne mislili su ozbiljno.Dakle Peti je svoj beg kasnije opisala u jednoj od svojih prvih pesama „Piss factory“.Sloboda naravno ima svoju cenu.To vrlo dobro znaju oni koji za razliku od nas koji živimo voljno ili nevoljno tzv. urednim građanskim životima,žive svoje snove pa šta košta da košta.Baš kao Rembo,Bodler ili za mene potpuno nepoznata francusko-alžirska književnica Albertine Sarrazin koja je iz bede pobegla u svet koji je stalno balansirao na ivici umetnosti i kriminala.Inače za nju nikada nisam čuo do ove knjige a moraću da pročitam njenu knjigu koja već u naslovu opisuje njen život „La Cavale“ -(Beg).
Peti se pobegavši u Njujork suočila sa cenom slobode,bila često gladna jer čak i Bodler je morao da jede.Njegova pisma su puna očajničkih vapaja za mesom i pivom.Bila je i sama i to u punom smislu te reči.Njena svakodnevica je odisala onom vrstom samoće koja najviše provali kada je nedelja tzv. porodični dan ili za vreme praznika kada shvatiš da zapravo nemaš nikoga i nemaš gde da odeš.
Dakle Peti nije imala ništa osim svojih snova,kreativnosti,interesovanja.Čitala je uglavnom francuske književnike i književnice,najčešće knjige iz devetnaestog veka.Francuska umetnost za nju je bila simbol slobode i neistražene kreativnosti koju je pokušavala da primeni na svoj život,svoju okolinu i svoju zemlju.Svetovi mašte u kojima se kretala bili su pusti i opasni ali su naslućivali slobodu.
Lutajući Njujorkom nije imala mnogo razloga da veruje u bolje sutra a kako Džems Džojs kaže : “ Znaci su joj se rugali na svakom koraku.“Citat je iz knjige „kamerna muzika“ još nešto što se mora pročitati.Više je mislila o knjigama nego o hrani neretko krala drage knjige pravdavši sebe da je i Li Krasner krala slikarski pribor i pomagala čuvenom slikaru Džeksonu Poloku.I tada se desio preokret,prst sudbine,Božija volja ili šta već upoznala je Roberta Mepltorpa,biseksualca,takođe čoveka koji je bio u bekstvu od svojih roditelja koji su mu namenili da mu život stegnu malograđanskom kravatom.Robert će postati njen dečko,ljubavnik i ono što je mnogo važnije duhovni brat blizanac,večna inspiracija,karika koja stalno nedostaje.Znate kada neko napiše svoju autobiografiju a u njoj veliki deo posveti svojoj ljubavi,jednom čoveku to je za poštovanje u svetu slavnih koji neretko pati od ego tripova svakakvih vrsta.Robert i Peti su pronašli jedno drugo, simbolikom tzv. „slučajnosti“ koje zapravo nema kako to ja mislim.Njihov moto je bio: „Ko su to oni ? To su svi osim nas.“Živeli su i radili smatrajući da je umetnik onaj koji vidi ono što je drugima nedostupno i da umetnost treba da menja vreme u kojem se živi a ne da odražava njegov duh.Njih dvoje nikada neće stupiti u stvarni brak i neće imati decu jer je umetnost ,ona zajednička i prava bila njihovo dete.Tako je i nastao naslov ove predivne knjige.Njihova veza je bila burna a sama Peti će za Roberta napisati da je bio uvek iskren i da sve što je želeo sebi,želeo je za oboje.Iako se vremenom pomerio od heteroseksualnog ka homoseksualnom,pa je njihova fizička veza prestala Robert je ostao privržen u duhovnom smislu Peti i pomagao je njenu karijeru svim srcem i dušom.
Sama Peti u ovoj knjizi izuzetno malo priča o politici što me je moram priznati veoma iznenadilo jer sam od pank princeze očekivao nešto drugo ali možda i ne treba očekivati pa ćeš se i tako prijatno iznenaditi jer ona čitaoca zasipa tolikom količinom interesantnih podataka o francuskim i američkim književnicima,filmovima,slikarima da se između nje i čitaoca rađaju na svakoj stranici brojni trenuci lepote.Pročitajte obavezno kako je opisala svoj rad u knjižari čiji je glavni moto bio:“Ovde pecaju mudri ! “ ili kako je opisala posetu grobu Artura Remboa u Šarlevilu u Francuskoj,sa koliko je pažnje opisala njegovo rodno mesto,koje je inače sam pesnik prezirao sanjajući daleke i čudesne svetove a sama Peti ga je zavolela samo zato jer je nekada on tu koračao i disao.
Tražeči sebe u svom kreativnom svetu punom najraznorodnijih interesovanja od izrade nakita,islamske kaligrafije do glume i pisanja Peti je počela da se bavi poezijom i tu svoju ljubav spojila sa rokenrolom ! Uskoro je postala deo legendarnih mesta kao što su Hotel Chelsea i čuveni klub „Max s Cansas City.Tu su defilovale mnoge mudre i važne glave rokenrola poput Hendriksa,Dženis Džoplin,Džeferson Erplejn i mnogih drugih od glume preko rokenrola sve do sveta koji je naginjao kriminalu.Jednom rečju jedno šareno,raznoliko društvo u kome su pametne glave poput Peti sa nepogrešivom preciznošću prepoznavale one koji su svoje stavove znali da podupiru zavidnom količinom znanja o bilo kojoj temi.Inače Hotel Chelsea je bio prepun legendi kao što je ona da negde i danas u njegovim podrumima leže koferi velikog pisca Oskara Vajlda.Građevina inače potiče iz 1883-1885. godine.
Peti se polako pela stazama uspeha.Njena poezija bila je uskoro prihvaćena a zvezda vodilja joj je bio Pol Valeri koji je rekao: „Pesnici ne završavaju pesme oni ih napuštaju.“Uskoro je spojila svoje buntovništvo sa kreativnošću i počela veoma uspešno da se bavi rokenrolom oformivši svoj bend koji je odigrao veoma značajnu ulogu u istoriji rokenrola,pogotovo u kreativnoj pank atmosferi Njujorka.Od devojke koja je sa svojom ljubavi najneuglednije stvari proglašavala za dragocene verujući u svoj ukus postala je uspešna umetnica koja je snimila 12 albuma,imala mnogo slikarskih izložbi a 2005 odlikovana od ministra kulture Francuske.Peti danas ima dvoje dece iz braka sa muzičarom Fredom Sonik Smitom i živi u Njujorku.Njena velika ljubav i inspiracija Robert Mepltorp umro je od AIDS-a 1989. godine ali iako su njihovi životi išli odvojenim putevima zajedno kako se kaže, putevi koji se ukrštaju ukrstiće se ponovo.Fenomenalna,fantastična knjiga.Čista desetka.
(Đorđe Milošević)
Istorija plus 