Šetajući somborskom bibliotekom,među knjigama stranih pisaca sasvim slučajno mi za oko zapadoše ove cokule sa naslovne strane knjige.Pogledam šta piše i pročitam „Patologije“.Prvo što sam pomislio da je neka priča o navijačima ili o skinsima,fašistima i tome sličnim temama.Pogledam prvu stranu da vidim ko je pisac i pročitam -Zahar Prilepin.Nikad čuo ! Pročitam dalje,Rus,rođen 1975. godine.I tu prelomim i pokupim knjigu.Dođem do pulta biblioteke i pitam moju prijateljicu Jelenu Bači Malešev koja tamo radi,kakva je knjiga i ona mi reče da je sjajna.Pa dobro,rekoh sebi,da je pročitamo onda.
Zahar Prilepin je bio potpuni književni anonimus dok nije napisao ovu knjigu.Bio je fizikalac,grobar,izbacivač u noćnim klubovima,policajac,učesnik rusko – čečenskog rata,novinar…Ova knjiga mu je prvi roman i s njom se praktično probio u ruski književni svet da bi danas već njegova dela bila uvrštena u nastavni program 5 ruskih univerziteta.
Glavni junak „Patologija“ je Jegor koji sa svojom jedinicom ruske vojske biva upućen u Čečeniju,u rat.Čečenija je jedna od oblasti u sastavu Rusije,nalazi se u Kavkaskom regionu i pokušala je tokom 90-tih godina 20.veka da se otcepi.Borbe su nastavljene i u 21.veku a sa manjim intenzitetom traju i danas kroz povremene terorističke akcije.Čečeni su islamske vere pa su borbe poprimile i obeležeje verskog rata.
Kada sam shvatio da je u romanu reč o čečenskom ratu pomislio sam da će to biti još jedan u nizu patetičnih opisa rata,koji meni,moram priznati svi liče jedno na drugo ako pisac ne zalazi u dubinu,u suštinu,ako ne grebe po površini i ne trudi se da saopšti nešto novo i drugačije.
Dobar deo romana su opisi ratovanja koji mi nisu bili nešto posebno impresivni.Sve mi je to ličilo na već viđeno ali… ali ovaj roman nije samo to.Govoreći o glavnom junaku Jegoru pisac slika sa jedne strane hrabrog i na izgled okrutnog i nemilosrdnog ratnika koji usred ratnog haosa doživljava kao flešove slike iz svog mirnodopskog života,iz prošlosti koja je teška,mučna i bolna.I tu shvatamo da je reč o itekako ranjivom čoveku,samo što njegove rane krvare iznutra,iz srca i duše !To su delovi romana u kojem se pokazuje istinski talentovani pisac na delu.Imajući u vidu da mu je ovo prva knjiga ja zaista sa istinskim oduševljenjem čekam trenutak kada ću pročitati i druga njegova dela jer sam suguran da su sjajna !
Glavni junak Jegor odrasta bez majke sa ocem koji je i sam na neki način gubitnik i ne pruža mu dovoljno ljubavi.Njegov život je kao čitanje teške ruske knjige života.Vazduh koji udiše dovoljan mu je za više od pola stranice a od stranice do stranice pliva kroz mutnu,prljavu vodu…
Dečak Jegor je usamljen i nesrećan.Prilepin to opisuje ovako:
„Naš stari pokvareni radio -aparat.Na fasadnom staklu bili su ispisani belim slovima nazivi gradova.Ponekad sam uključivao radio i vrteo ručku zahvaljujući čemu se bela nit iza stakla radija premeštala od grada do grada.Negde u nekom od tih gradova živela je majka…“
U svojoj usamljenosti dečak se okreće svojoj keruši po imenu Dejzi.
„Ostalo mi je malo bliskih duša na svetu,časna reč,malo.Želeo sam da se Dejzi druži sa mnom jer još nisam napunio ni 10 godina a šta mi je ostalo ?“
Boje detinjstva su varljive kaže pisac.Tačno,kažem ja,pa ipak ih se neki sećaju kako sivih i crnih a neki kao blistavo sjajnih i smaragdno zelenih i plavih punih sunca i sreće.
Dečak ni od psa ne dobija onoliko ljubavi koliko mu je potrebno.U toku rata priseća se toga i tog psećeg pogleda koji ga posmatra kao mrtvaca sa stoičkim mirom,baš onako kako drvo posmatra ovaj šugavi svet.
Postoje retki trenuci sreće,ta prostrana gotovo beskrajna jutra detinjstva,kada satovi još nisu navijani nemilice,jedan za drugim da teraju dan koji pruža slab otpor na predaju.
Kroz priču osećamo te teške bele senke usamljenosti koje kao flešovi izbijaju kroz užase ratovanja kroz koje prolazi Jegor.I kad se seća svoje devojke Daše,njenog potiljka što miriše na ukusni kompot,na miris leta koji se i u paklu razaranja pojavljuje kao akvarel naslikan u vazduhu vlažnim i duginim bojama,Jegor je zapravo nesrećan i usamljen,usamljen čak i kada je sa svojom devojkom u krevetu.Duhovi prošlih muškaraca sleću na Dašino telo i Jegor zamišlja da su oni još tu i ne zna kako da se izbori sa njima.
I dok ubija čečenske separatiste u besmislenom ratu Jegor oseća da upada u vreli katran poput nezaštićenog pileta,kako za njim laju zlobni psi prošlosti i ujedaju ga tamo gde najviše boli i gde se najduže oseća.
Dok sluša komande svog oficira koji je svojevremeno postavio sovjetsku zastavu na najviši fabrički toranj u nuklearnom nesrećom uništenom Černobil a nakon toga mu je opala kosa pa posle nekog vremena i sve ostalo pa ga je žena napustila,Jegor se seća jutarnjeg sunca koje ga podseća na retke lepe stvari u životu.I zaista kada razmislite bolje,u koje doba dana su vam se dešavale najlepše stvari u životu.Interesantna tema ! Meni recimo u kasno popodne,predveče,dok je sunce na zalasku.
Uskoro počinje školska godina,vratiću se u školu a prvog septembra setiću se Prilepina:
„Bilo je pozno septembarsko jutro,trotoarom su mi išli u susret alkoholičari i mlade mame sa kolicima.I jedni i drugi imaju običaj da upravo u to doba izlaze na ulicu…“
Ako treba da se oceni od jedan do deset neka bude sedam.Opisi rata su prepoznatljivi i ne toliko zanimljivi ali je zato nežnija Jegorova strana opisana fenomenalno.Treba pročitati obavezno !
Istorija plus 