T. S. Eliot: Ljubavna pesma J. Alfreda Prufrocka
Pođimo ti i ja sada,
Dok po nebu veče pada
Kao anestezija po pacijentu;
Pođimo kroz poluprazne ulice,
Gde čeka nas namrgođeno lice,
I u jeftinim prenoćištima burne noći
Prašnjavi restorani i ostrige gde ćemo poći:
Ove ulice su kao zamorna priča
Našeg podmukloga vodiča
Koji nam postavlja to jedno pitanje…
„Šta je to?“ Ne pitaj, oh,
I tako ja s tobom pođoh.
U sobi žene idu dole-gore
I o Mikelanđelu zbore.
Žuta magla što haba leđa o prozorska okna
Žuti dim što trlja njušku o prozorska okna
Lizala je ćoškove večeri
Istegnute po barama što se slivaju,
Nek’ joj na leđa padne s dimnjaka rđa,
Koju očistila je terasa. I naglo ona se podiže,
I kad vide da je jedno tiho oktobarsko veče,
Oko kuće izvi se i zagmiže.
I vremena zaista će biti
Za žutu maglu što gmiže ulicama,
I trlja leđa o okna prozora;
Vremena će biti, vremena će biti
Da lice sretne se s tvojim licima;
Vremena za rat, vremena za hir,
Vremena da ruke krenu da kupe
I spuste pitanje na tvoj tanjir;
Vremena za tebe i vremena za mene,
A ipak vremena za stotinu neodlučnosti
I za stotinu vizija, revizija, učinjenosti
Pre nego li prst naš prema tostu i čaju krene.
U sobi žene idu dole-gore
I o Mikelanđelu zbore.
I zaista vremena će biti
Da zapitam se: „Smem li?“ i „Da li smem?“
Vremena da nazad osvrnem se i stepenicama siđem,
I prstima ćelu na glavi pređem –
[Pomisliće: „Gledaj kako mu je ruka mršava, a noga bosa!“]
Usuđujem li se
Svemir uznemiriti?
U minutu ima vremena
Za odluke stare i nove koje će se u minutu promeniti.
Ja sve to već znam, sve to ja znam;
Noć znam, jutro, veče,
Kašičicama kafe život svoj merkam;
Znam glasove što umiru dok ja padam
Pod muzikom iz odaje daleke.
I kako misli onda da mi budu lake?
Već znam svaki taj pogled, pogled svaki znam;
Pogled koji te meće u šablon jedan,
A onda kada sam šablon, po igli se vrtim,
A kada sam na igli, protežem se po zidu sam,
Kako da onda ja iz sebe izbacim
Svih dana mojih i noći ispljuvak taj bedan?
I kako misli onda da mi budu lake?
Već znam ih sve, znam ruke –
Ruke s narukvicama, bele i glatke
[Ali pod svetlošću lampe, dlakave i ne baš slatke!]
Da li sam to zbog mirisa haljine
Sebi ja to poremetio dane?
Ruke pružene po stolu, a oko šala stostruke.
I kako da mi misli onda budu lake?
I kako onda ja da krenem?
. . . . .
Da l’da kažem da sam po sumraku lutao ulicama
Gledajući dim iz lula
Usamljenih ljudi u košuljama, što s prozora se naginju?…
Bolje da sam par okrznutih kandži
Što grebu po dnu tihih mora.
. . . . .
A veče tako tiho spava posle popodne!
Glade je dugi prsti,
Pospana je… premorena… ili se pretvara? Ma, pusti!
Na podu ovde uz tebe i mene ona ima gde da legne.
Hoću li ja, nakon poslastica što mi daju,
Imati snage da momenat sateram k očaju?
Ali, iako sam stenjao, plakao i molio se u isti mah,
Iako sam svoju (proćelavu) glavu vidio na pladnju, e, što!
Ja prorok nisam – to i nije baš nešto;
Vidio sam tren moje veličine kako se klimucka,
I Slugu večnoga kako mi drži kaput i drmucka,
I, ukratko, bilo me je strah.
I da li bi to bilo vredno, nakon svega,
Nakon kafe, marmelade, čaja,
Među porcelanom i pričom što pričamo je ti i ja,
Svega da li bi to bilo vredno,
Ostaviti iza sebe sve nasmijano,
Svet istisnuti u loptu
I vrteti je samo k tom jednom pitanju,
I kazati: „Iz mrtvih se dižem. Ja sam Lazar,
Dolazim da ispričam Vam tu strahotu“,
Ako već neko, nameštajući njoj pod glavu jastuk star,
Onda kaže: „Ja uopšte nisam imao misao tu,
Uopšte misao tu“.
I da li bi to bilo vredno, nakon svega,
Svega da li bi to bilo vredno,
Nakon zalaska sunca, dvorišta, isprljanih ulica,
Nakon romana, šoljica čaja i suknje što po podu briše –
I nakon ovoga i čega sve još više?
Reći šta mislim je nemoguće!
Kao da magična lampa s nervima po platnu skakuće:
Svega da li bi to bilo vredno
Ako bi se neko, nameštajući jastuk ili skidajući maramu,
Okrenuo prema prozoru i kazao:
„Nikako misao tu,
Uopšte nisam imao misao tu“.
. . . . .
Ne! Ja nisam princ Hamlet, niti sam to trebao biti;
Gospodin sam sluga, taj što će
Ubrzati sve, što scenu, dve pokreće,
Što princa će savetovati; sigurno, bez ikakvog čuda,
Popustljiv, iako je od koristi, sretan,
Lukav, sitničav, oprezan,
Slatkorečiv i ne baš pametan;
Katkad, zaista, skoro smešan –
Katkad, skoro, i Luda.
Starim… sve mi je više godina…
Zasukane nosiću nogavice pantalona.
Hoću li pozadi razdvajati kosu?
Breskvu da zagrizem smem li se usuditi?
Bele nosiću pantalone i žalom hodati,
I slušati pesme što jedna drugoj sirena će pevati.
Mislim da one meni pevati neće.
Videh ih gde po valu jašu
Straga češljajući belu kosu talasa
Onda kad ih vetar u crno-belo rastalasa.
Po odajama mora kraj deva morskih
Ovenčanih crveno-smeđim vencima mi dugo prebivamo
Dok glas čoveka nas ne probudi, i mi se davimo.
[1915]
Istorija plus 