Mario Vargas Ljosa je peruanski pisac,rođen 1936. godine.Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2010. godine.
Moram priznati da sam se sa ovim piscem prilično namučio.Stalno sam imao osećaj da se sve to što pisac želi eventualno da kaže može ispričati mnogo bolje.Pre ovog romana nikada ništa nisam čitao od ovog autora a privukao me je naslov i činjenica da je autor ipak priznat kao pisac u svetskim razmerama.Nakon što sam pročitao ovaj roman mogu da kažem da nisam impresioniran i da mi uopšte nije jasno zbog čega bi trebalo Ljosu smatrati vrhunskim piscem.Ne znam kakva su mu ostala dela,voleo bih da me neko u to uputi i potrudiću se da još nešto od njega pročitam tek toliko da se uverim da li sam prosudio na prvu loptu ili me osećaj ne vara.
Roman je napisan 1969. godine što nije nevažno jer je to vreme pobuna svuda u svetu,levičarske demonstracije studenata,Če Gevara i slično.Priča govori o državi Peru za vreme vojne diktature.Kada sam čitao ovaj roman stalno sam razmišljao o tome da li biti dobar pisac znači uspešno komunicirati sa čitaocem koji može da živi i u Japanu i u Ugandi i u Srbiji,jednostavno bilo gde.Kad čitate LJosu imate osećaj da se on obraća samo Peruancima.Da navedem primer: Da li znate onako iz neke opšte kulture i informisanosti šta je to APRA ili ko je Manuel Odrija ? A pisac očekuje da to znate po automatizmu kao da se to podrazumeva ??? !!!
Roman je očigledno nastao ozmeđu ostalog i iz potrebe pisca da opiše svoju mladost.Naime Ljosa je u mladosti bio levičar,komunista,pristalica Fidela Kastra i kubanske revolucije da bi nakon hapšenja kubanskog pesnika Eberta Padilje postao kritičar i levog i desnog ekstremizma.Oprobao se i u politici kao predsednički kandidat 1990. godine ali je poražen.Dakle kada čitate o glavnom junaku ovog romana,bogataškom sinu Santjagu koji iz protesta ili možda iz mode postaje levičar i komunista onda tu ima i Ljosine lične priče,barem delimično.
No samo po sebi to i ne bi bio toliki problem kada bi ono što želi da kaže Ljosa uspešnije dobacio do čitaoca.On pokušava u ovom romanu da opiše kako se vojna diktatura odrazila na peruansko društvo tokom pedesetih godina dvadesetog veka i to kroz sudbinu jedne porodice i ljudi koji su na ovaj ili onaj način vezani za njen život.Meni to nekako zvuči previdljivo.Vojna hunta – sinonim za Latinsku Ameriku,bogataški sin koji postaje levičar (najbolji revolucionari potiču iz redova buržoazije jer su rasčistili sa svojom kastom).Tek tu i tamo se prepoznaje naznaka dobrog pisca i to paradoksalno ne u opisu politike nego u opisu ljubavi,seksa,žena,običnog života,gubitništva.
Uvek ističem i ono što prepoznajem kao kvalitet.
Evo jednog zaista uspelog opisa poljupca koji je neželjen i odvratan:
„Primakla je glavu i rastavila usne.Gnjecava,reska,neka stvar koja je smrdela na ljuti duvan i alkohol,prošetala se po njenim zubima,desnima,prignječila joj jezik i povukla se ostavljajući masu gorke pljuvačke u njenim ustima…“
Ima uspelih opisa o tome šta oseća žena kada ulazi sama u kafančinu prepunu muškaraca š kvaliteta koji kao pravi gubitnici stoje načičkani kod šanka kao grozdovi dok sanjare o putovanjima a već unapred znaju da nigde neće uspeti da odu i da će da crknu u toj prašnjavoj rupi gde su se i rodili.
Šta oseća čovek u blizini žene koju voli i želi svim srcem a unapred zna da nikada neće biti njegova dok mu se njene oči stalno rasprskavaju kao zrelo grožđe pred očima ? A imala je kako kaže Ljosa bela,okrugla meka ramena a belina njene puti štrčala je prema crnilu njene kose koja joj je pljuštala po leđima…Pa… možda da je pisao ljubavni roman umesto političkog ? Da je pisao o ljubavnicima koji su dohvatili jedno drugo spremajući se za seks ali su im pokreti bili kako kaže prežestoki da bi bili iskreni ? Ko zna ?
Ovako nas Ljosa muči Peruom i opisima te za nas egzotične države u kojoj ko se ne zajebe zajebava one ostale,gde cveta korupcija i posebni oblici nasilja,gde novac određuje sve a mitinge isti ljudi organizuju i za vlast i za opoziciju.Igranka bez prestanka ali u Ljosinom opisu po meni sve to provincijski zvuči,ništa što bi imalo svetski značaj.
Kao što sam autor u romanu kaže meni je ovo kao glas bez lica.I šta reći na kraju.Pa naravno da morate sami da pročitate,nije mi cilj da vas odvratim,samo iznosim svoje mišljenje.Šta je stvarno ta Katedrala,to iskopajte sami.Kažu da je jedan kritičar uporedio ovaj roman sa Balzakovim delom „Sjaj i beda kurtizana“ pa hvala mu za preporuku.To ću prvo da uzmem ovih dana iz biblioteke !Od jedan do deset za „Razgovor u Katedrali“ trojka jer je za veću ocenu po meni potrebna mnogo,mnogo bolja komunikacija pisac -čitalac.
Istorija plus 