Povodom Badnje večeri i Božića, Narodna biblioteka Srbije predstavlja zapis iz Dnevnika Ljubice S. Janković u kome autorka, kao petnaestogodišnja devojčica, piše o Badnjoj večeri i pripremama za Božić 1909. godine u domu porodice Janković.
Badnje veče. Mada je tek 10 sati prošlo, moji su svi polegali umorni od mnogog tumaranja i poslova kojima su ovih dana – kao i uvek pred Božić – bili izloženi. Oca se žali kako su mu noge promrzle kad je išao da kupuje prase a posle, nastojavao i odgledao dok se ono napolju – jadno! – klalo i uređivalo. Mama opet veli, da i ako ovaj stan ni u pola ne zadaje posla od onog prošlog – ipak se ona jedva drži na nogama i zato ona ne čeka nikog već leže. I Dana nije znala šta bi pametnije mogla uraditi, i zato je legla.
Samo ja pošto sam sav svoj posao svršila t.j. uredila i hodnik i u njega prenela jelo sve i poređala na ciglje, da bi izmrznulo i slađe bilo, a i da se, što je glavno, sklonila iz “špajza” od domašaja pacova, miševa i buba-švaba – pošto sam sve to dakle uradila – ja evo hoću malo, tek običaja radi, da ovu jadnu svesku obogatim kojom više škrabotinom. Uostalom, nemam šta mnogo reći, jer – Bože, oprosti mi – nije mi izgledalo da će sutra Božić, taj, za mene, najsvečaniji i najsvetliji praznik; jedino, što nismo “padali na nos” od posla, kao do sada, pa smo sve lepo rasporedili, te smo postepeno sve svršili, što smo drugih godina i ako mnogo dana pred praznik, sve na juriš spremali; a drugo, što nema snega – najlepšeg ukrasa božićnjeg.
Ono istina, o večeri smo na najsvečaniji način izvršili sve verske obrede t.j. očitali molitvu, otpevali “Roždestvo tvoje”, obgrizli smokvu, žuti šećer, nišador i šta ti ja znam još tamo šta – što rek’o ujče Tika, ali tek tek, dok pogledam napolje, pa vidim drveće golo, zemlju golu, i sve golo, ništa nije obučeno u svečano ruho u kome se do sada dočekivalo rođenje najvećeg mladenca – onda mi se čisto učini da je priroda zaboravila šta je sutra, i da ništa više ne zna za zasluge tog Bogočoveka čije se rođenje sutra proslavlja. Ali ne, nemam prava, jer kad sam pogled svoj upravila nebu, videla sam da su mesec i sjajne zvezdice išarale ceo nebeski svod i da su se – nalik na najskupocenije dijamante – trudile, koja će više lepotom svojih blistavih zrakova uzdići slavu Božju i što svečanije dočekati dolazak uzvišenog deteta.
Još ih ima dakle, koji umeju ceniti šta je uzvišeno i plemenito, šta nam dušu preporođava.
Ne, nije još ovladala i sasvim pobedila materijalizam i praktična proza života; idealno, lepo i uzvišeno mora opstati dok je ljudi i u njima duše – iskre božanske.
Ljubica S. Janković (1894–1974) osnivač je i vodeći stručnjak etnokoreologije, nauke o narodnim igrama. Radila je u Etnografskom muzeju u Beogradu, bila je i saradnica Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih udruženja za izučavanje narodne kulture.
Istorija plus 