Бранко Миљковић: ИЗМЕЂУ ДВА ДАНА
I
Прошла је поред куће где се пали светлост, пије млеко и спава и оставила на тротоару своје стопе, као клавирске дирке. Oд тада носим на уснама пољубац велики ко њено чело и смишљам реч која ће је пронаћи и препознати.
II
Rодио сам се од јутрос, упркос свим подацима о мени а ипак сам старији од јутра и од сутра и нисам заборавио ништа што је било пре мога рођења и сећам се свега што је било после моје смрти и нисам крив низашта што се десило јуче.
III
Kажем,
ћутим,
изговорена реч стоји насупрот мени,
оптужује ме.
Насмејем се,
реч се враћа постиђена у моја уста.
Моје ме речи не препознају.
IV
Волео сам је
а срео сам је на тротоару,
онога јутра кад сам се родио
и било ми је криво што је она постојала и јуче.
V
Јуче је оно што је било давно.
Јуче је оно што је било пре 24 часа.
Јуче је оно што никада није било.
Јуче је све оно што је било и није било пре 24 часа.
Сутра је оно што ће бити ко зна када.
Сутра је оно што ће бити после 24 часа.
Сутра је оно што никада неће бити.
Сутра је све оно што ће бити и неће бити после 24 часа.
Данас је окамењено време између јуче и сутра.
Данас, једина сметња да буде сутра.
Камено данас, кога упорно разбијају откуцаји часовника.
Часовник на зиду је једина савест.
Istorija plus 