U izdanju Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ u Somboru,objavljena je moja knjiga „Izbori u Somboru 1918-1929.“

Kupovinom knjige pomažete opstanak ovog bloga.

Cena je 400 dinara plus PTT trošak

Sve informacije o kupovini možete dobiti na mail adresi : djolem007@gmail.com

Đorđe Milošević

(foto Knjižara Vulkan)

Bez velikog strpljenja i velike posvećenosti pročitanom ne vredi uopšte uzimati u ruke ! U suprotnom čitalac će verovatno imati osećaj neopisivo komplikovane kombinacije svega i svačega gde se mešaju vremena,politički sistemi,književnost i stvarnost i uopšte beskrajna gomila raznoraznih podataka ali….E zbog tog ali treba pročitati do kraja ili se povremeno setiti da jedna knjiga može da se čita na mnogo različitih načina.Prosto neke knjige traze specifičan pristup.
Peljevin na jednom mestu postavlja pitanje: „U čemu je svrha nečega što se zove ruska civilizacija ?“ Odgovor glasi: „U pretvaranju sunčeve energije u narodnu muku.“ Znači veoma ruska priča ali priča koja postavlja univerzalna pitanja,tera na razmišljanje,dijalog,preispitivanje.
Peljevinovo delo je i snažna kritika modernog ruskog društva.Zamislite da knjigu koju čitate ne piše jedan čovek,nego čitava grupa skribomana iz branše zvane marketing ili MRAKeting u kome istorijski likovi poput najpoznatijeg ruskog grofa,onog iz Jasne Poljane ili Fjodora koji stvori Raskoljnikova služe samo kao mamac za privlacenje čitalaca,izgledaju kao isisane ljušture čiji je dodir sa realnošću simboličan ali dovoljan da se čitalačkoj masi podvali ono što se želi prodati bilo da to ima veze sa politikom,verom ili ispiranjem mozga.
Narodu je svojstveno neverovatno poverenje prema odlukama vlasti a istina se ne može videti jer nju nema KO da gleda.Rusko nebo je nisko i sivo ali nikakve uzvišenosti i smirenosti u njemu ne može da se vidi,po njemu plove neupadljivi oblaci,bliski i hladni koji podsećaju na jesenje bašte,slabe prinose i tužnu vekovnu bedu.Ispod takvog neba rastu lažni moralni autoriteti koji svoje pozicije grade na bezuslovnom odobravanju gomile.Sve je na prodaju,sve se može prodati,izokrenuti,upotrebiti,zloupotrebiti u skladu sa potrebama tržišta a u svrhu stvaranja modernog roblja koje ne misli i poslušno čeka klanje i to ne ono obično nego ono koje podrazumeva određeni nivo teatralnosti zapravo saučestvovanje žrtve.
Da li je pisac đavolov saučesnik ? Da li je svako stvaranje samo stvaranje senke sveta ?Neka svako pokuša da odgovori u sebi.No pitanje je sasvim na mestu.
Peljevinov junak kaže: „Lažni junak nekakvog romana s božanske tačke gledišta nije manje stvaran od putnika u metrou koji taj roman čita.Čovek je knjiga koju Bog čita samo jednom a junak romana se pojavljuje onoliko puta koliko taj roman čitaju razni ljudi.“
Čitalac zapravo aktivno učestvuje u kreiranju radnje romana čak iako to prividno ne izgleda tako.
Glavni junak romana je grof T,kreatura,tvorevina,golem ko zna čiji koji kroz čitav roman putuje tražeći NEŠTO.To nešto može se nazvati Božijim prisustvom,prosvetljenjem,iskupljenjem,obećanom zemljom a sve u zavisnosti ko šta želi da zamisli u svojoj čitalačkoj mašti.
Na tom putu on će biti primoran da stalno preispituje svoja uverenja o svetu u kome živimo počev od faraona-revolucionara Ehnatona koji je prvi pokušao da se oslobodi mnogoboštva pa do današnjeg shvatanja vere i Boga.Grof T se kreće kroz mešavinu vremena,sistema,režima,priča i sa liberalima i sa zastupnicima totalitarizma.Treba imati dosta strpljenja da se razgrne to more podataka kojim nas Peljevin zasipa.
Kada se čita Peljevinov roman čitalac biva suočen sa stalnim dilemama pa ipak autor kroz svog junaka kaže da je zapravo jako prosto pomoći Bogu i takvu mogućnost svako ima.TREBA SE SAMO OSVRNUTI OKO SEBE I POGLEDATI KOME JE U BLIZINI LOŠE I POMOĆI !
Da li će grof T stići na kraj svog putovanja ne znam .Možda ga neko i vidi kako pokušava da odsvira tišinu na balalajci !

Đorđe Milošević

Zabavno je čitati Basarina dela.Čovek prosto ne zna kada priča ozbiljno a kada se šali.Njegova ironija je toliko privlačna i sposobna da napadne sve.Zamislite kad neko napiše da se pop u 18.veku zakopao živ u zemlju i posle 3 dana ga otkopali živog ?! Ludorija ! Kao hteo da dokaže da je vaskrsenje moguće.To može samo Basarin um da smisli.Međutim kada napiše da istoriju Srba kroje nerođeni istoriografi on je savršeno ozbiljan i hoće da kaže kako nam se servira ono što odgovara jednom uskom krugu ljudi,njihovim političkim ubeđenjima,tobožnjim interesima države i ko zna čemu sve ne samo ne odgovara istini.Da li je Basara u pravu kada kaže da je dobar deo istorije Srba zapravo pohlepa za novim i novim teritorijama kako bi Srbija izbila na 4 mora ? Pa naravno da jeste !A šta kažete na rečenicu da će u borbi izginuti najbolji a da će vlast prigrabiti fukara ? Setite se prvog svetskog rata.Znate li koliko je samo div junaka,,vrhunskih intelektualaca,stručnjaka,divnih i hrabrih ljudi poginulo ? Ostao uz neke izuzetke uglavnom škart.Ima delova teksta u ovom romanu koji su mi simpatični ali ima i koji nisu.Evo kad kaže da je u Francuskoj revoluciji 1789 -1794 vlast preuzela fukara i čak i vreme počela da računa od sebe,promenila ime meseci,apsolutno sve samo da narod zaboravi svoju istoriju,to je za mene ok stav.Ono što nije prihvatljivo to je kad šiba po Vuku Karadžiću nazivajući ga Volfgangom (žena mu bila Nemica pa je valjda to problem) i čovekom koji je svojom jezičkom reformom tobože prekinuo nit sa našim precima.Tačno je da je u izvesnom smislu Vuk pokrao Savu Mrkalja što se ideja o jezičkoj reformi tiče ali je i tako za mene Vuk veliki čovek no hajdemo dalje.Zamislite kad neko napiše da pesme slepog Filipa Višnjića zapravo i nisu poezija nego planovi za ratne operacije ?Kad neko napiše da su Turci pokušali da pobegnu iz opsednutih gradova za vreme prvog srpskog ustanka na letećim ćilimima koji su naravno brzo padali ? 🙂 Čovek ne zna da li da se smeje ili da razmišlja ali to je dobro jer sledi hladan tuš ozbiljnosti.Na legendarnom skupu srpskih glavara u Orašcu 1804. nije sve baš prošlo tako mirno jer je Karađorđe odmah pobio osam glavara koji su mu se protivili.I nije štedeo tursko stanovništvo po osvojenim gradovima.I od 273 beogradske džamije ostade samo Bajrakli pa i ona povremeno nema mira.Onda još i nepoznati detalji o progonu beogradskih Jevreja nakon osvajanja grada.Onda opet red šaljive mistike o tajnim podrumima arhiva Srbije gde se tobože čuva nekoliko stranica iz Rankeovog dela „Srpska revolucija“ ,spiskovi pobijenih žena i dece Turaka.Nije se to uklapalo u idealizovanu sliku prvog srpskog ustanka.Ne znam ima li nekog podruma ali mi se priča o pobijenima čini sasvim verovatna.No urnebesno sam se smejao kad Basara izmišlja proročicu,ciganku Mejru i naziva je prethodnicom srpskih obaveštajnih službi 🙂 ili kada kaže da su srpska deca u 19.veku u školama učila kako je junak Tanasko Rajić poginuo na 4 različita mesta a da se dahije nisu zvale kao što mi mislimo nego Ibraga,Musaga,Mujaga i Avdaga.Poredeći nas sa Evropom Basara citira fracuskog pisca Selina koji je napisao da su Francusku upropastile dve stvari pička i alkohol.Velika istina ! Kod kuće imam 5 sjajnih knjiga u ediciji Ljubavne zgode u francuskoj povijesti koje se bave uticajem žena na događaje za vreme francuske revolucije i za vreme Napoleona.Uživanje čitati ! I jeste Basara je u pravu kada napiše da Azija počinje na bečkoj Landštrase.Otiđite danas u Beč pa ćete videti da je u pravu.Prelazeći sa Karađorđa na Miloša Obrenovića nemilosrdni Basara prvo kaže da je zapravo Karađorđe prebio Vuku nogu jer ovaj kao nije hteo da se bori.Piše o legendarnom sastanku Miloša i srpskih glavara gde su ovi tražili da postanu spahije što je Miloš odbio.Bogu hvala ! A onda su mu tražili da im da plemićka prezimena kao što postoji u Rusiji.On je odmah pristao s tim da se zovu Šarov,Zeljov,Kulov,Džulov 🙂 No da ne bude da Basara idealizuje Miloša on ispravno navodi da ih je i ne samo njih lišavao prava vlasništva nad sopstvenim životima.Kralj ironije zatim žigoše srpsko licemerje,jezik prepun turskih reči.Varoš Pljeskovo nazvaše Bajina Bašta po osmanskom zulumćaru Osmanu Baji.Svojevremeno je veliki pisac i režiser Živojin Pavlović napisao da su Srbi u prvo vreme odahnuli pod turskom vlašću i bilo im je mnogo bolje nego pod pijanim srpskim velmožama.Problemi su nastali kad je došlo do opadanja i degeneracije Osmanskog carstva,do pojave janičara i nasrtaja na žene -majke,sestre,ćerke.E to više nije ni moglo ni smelo da se trpi !Srbi iz Šumadije su sa zavišću gledali na obrazovanije Srbe iz Vojvodine pa ipak su Srbi iz Šumadije stvorili Srbiju.Pade mi na pamet ona šaljiva rečenica pokojnog glumca Mande:“Da se vi školovani nešto pitate ode Srbija u p. m.“I tako stižemo do čuvenog 20.veka.Basara analizira Dragutina Dimitrijevića Apisa zločinca,kraljeubicu koji je za vreme vladavine kralja Petra upadao na sednice vlade,šamarao ministre,postavljao funkcionere.Kada je 1914.stigao austrougarski ultimatum došao je u vladu i diktirao tekst odgovora : „Karakušljivom karakondžuli Franji Josifu na ruke.“ Srećom Pašić se snašao i naredio da ga napiju rakijom iz Bajine Bašte i ostave u bordelu :)Konačno na kraju Basara se dotiče i najnovijih događaja i kaže da još od komunista pa do danas vlast kontroliše opoziciju,da je to sve jedna velika igranka za naivne.Narod se zaluđuje stvaranjem velike srpske države dok mu je novčanik prazan.Sjajna knjiga.Devetka zbog negativnog stava o Vuku Karadžiću inače bi bila čista desetka.

Đorđe Milošević

(slika sa naslovne strane knjige,nisam zapamtio autora fotografije pretpostavljam privatno vlasništvo samog autora)

Pre više od 30 godina autor ovih redova je zapazio ime Vladislava Bajca u tada kultnom časopisu Rock.Bilo je to vreme bez interneta,mobilnih telefona.Od televizije postojala su samo 2 kanala RTS-a.Glavni izvor informisanja o rokenrolu bila je štampa.Autor ovih redova je redovno kupovao Rock.Tu je pisala i Jadranka Janković reportaže sa koncerata širom sveta.Bio je to prozor u svet.Ova knjiga je neka vrsta autobiografije ali takve koja čitaoca ne smara preteranom količinom podataka iz privatnog života nego uspešno kombinuje događaje iz privatnog života sa događajima koje su proživeli svi.Bajac je 16 godina stariji od mene (ja sam 1970 godište) i imao je tu privilegiju da više vidi od te divne države zvane Jugoslavija ali ovo ipak nije klasična jugonostalgična knjiga.U njoj ćete naći pre svega istoriju buntovništva na ovim prostorima od kraja 2.svetskog rata pa sve do današnjih dana.U sferi politike često se spominje ratni heroj i visoki komunistički rukovodilac Koča Popović kao simbol liberalne struje među komunistima.Popović je u istoriji poznat kao čovek koji je svojom prisebnošću i hrabrošću spasio i Tita i partizansku vojsku u kritičnim trenucima bitke na Sutjesci 1943.godine.Partizani su bili opkoljeni i pretilo im je uništenje.Po pričama Tito je bio u panici ali je Kočina odlučnost spasila stvar.Uprkos tome Tito ga je već za vreme rata a naročito posle polako sklanjao na stranu iako je ovaj mnogo doprineo da se Jugoslavija izbori sa staljinizmom a igrao je veliku ulogu u diplomatiji.Tome je došao kraj početkom 70-tih godina kada se on sam osetivši da se to od njega očekuje povukao iz javnog života.Za Bajca Popović je bio simbol buntovništva u svetu politike.Paralelno sa time čitamo o pojavi prvih rok grupa u Beogradu početkom 60-tih godina.Tu su zatim interesantni podaci o najavi studentskih protesta kroz prva okupljanja mladih još 1967. kod spomenika knezu Mihailu u Beogradu da bi stvar eksplodirala u opštoj studentskoj pobuni 1968.I sve to čitate prosto izbombardovani gomilom podataka koji pokazuju izuzetnu verziranost autora.Pogotovo se to odnosi na muziku na rokenrol.Događaje autor ne navodi hronološkim redom jer je knjiga podeljena na vremenske periode i to tako da se događaji ne ređaju hronološkim redom pa se čak može čitati i parcijalno mada bi to bila šteta.Od srca je preporučujem.Čista desetka !
Đorđe Milošević

Прича о односу краља Милана Обреновића и писца Бранислава Нушића.Краља Милана тумачи сјајни Бојан Жировић који апсолутно доминира.Радња се дешава 1888. године непосредно пред абдикацију краља.Године 1887. млади Бранислав Нушић је завршио у затвору због политички интониране песме,коју је написао под псеудонимом „Гусарче“ у којој је алудирао на краља.Песма се зове „Погреб два раба“ и гласи овако :
ПОГРЕБ ДВА РАБА
Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.
О чему се радило ? Пуковник Драгутин Франасовић је био човек од поверења краља Милана.Када му је умрла мајка Милан је дошао на сахрану.Јавност га је почела нападати јер није дошао на сахрану ратног јунака Михајла Катанића који је умро само пет дана касније.Нушић је о томе написао песму и завршио у затвору.Одатле се избавио делимично својим лукавством а делимично уз помоћ свога оца што се у драми не види.Одлежао је годину дана па је помилован.Лукавство се састојало у писму министру Ђорђу Генчићу кога је назвао својим ујаком.Иначе Генчић је био један од најоданијих присталица династије Обреновић све док се Миланов син Александар није оженио од њега старијом и у јавности прилично непопуларном Драгом Машин.Тада је прешао на страну завере против краља коју су осмислили Драгутин Димитријевић Апис и група официра убица и кривоклетника у сарадњи са присталицама династије Карађорђевић и противницима династије Обреновић.
Догађаји се наравно нису одиграли баш тако како је у тв драми приказано али ми овде не причамо само о историји.Краљ Милан је био огорчен и уморан од владавине у земљи у којој су стално покушавали да га убију.Најбизарнији покушај је био такозвани смедеревски намештај.То се десило 1871.Краљ је пропао кроз даске пољског клозета које су биле пререзане и умало се није удавио у фекалијама.Од тога су били много опаснији покушаји убиства пиштољем и бомбом.Године 1871. покушан је на њега атентат бомбом на Теразијама а 1882. године покушала га је убити пиштољем Илка Марковић у Саборној цркви у Београду.Ако на то додамо горко искуство суровог убиства његовог стрица кнеза Михајла у Кошутњаку код Београда 1868. лако је схватити да је човеку било свега доста.Тако у драми каже “ Како да владам народом који сам почео да презирем.“Због свега тога Милан је био решен да се одрекне престола у корист сина Александра.То је и урадио 1889. године и напустио Србију наравно пошто је претходно искамчио знатну суму новца из државне благајне.Но вратимо се тв драми.Говорећи о својим противницима за Николу Пашића каже да не зна граматику за Косту Таушановића првака радикала да не зна интерпункцију а за радикалског првака Перу Тодоровића да је зависник од морфијума.Овог задњег је историја забележила као превртљивца и човека који је претеча жуте штампе у Србији.Миланов велики пријатељ био је чувени ботаничар Јосиф Панчић.У драми се не спомиње али други велики пријатељ био је Стеван Сремац чувени писац.
Милан Обреновић је био веома комплексна личност.Имао је мане али је након гашења династије Обреновић 1903. године па буквално до данашњих дана био сасвим неправедно третиран у нашој историји.Има ту много разлога.Пре свега када су Карађорђевићи победили Обреновиће и историографија је почела да прати њихов начин гледања на ствари.У Србији традиционално русофилској бити за Аустрију,немачки свет, је било равно светогрђу поготово након догађаја у првом и другом светском рату.У драми он исправно каже да је желео да гради европску Србију : „Европа зове Србију а Србија крчи….Имамо министра железница који не сме да уђе у воз…“
За мене најлепши део ове тв драме је веза Милана са француском културом.Млади Милан Обреновић се школовао у Паризу тако да је одлично говорио француски језик.У драми он рецитује чувену песму „Албатрос“ Шарла Бодлера на француском језику.Признајем својевремено сам хтео и сам да научим француски само зато да видим какав је осећај читати Бодлера на француском језику.Могу да замислим младог Милана како седи у кафеу „Ротонда“ у Паризу,дружи се са уметницима и лепим женама и баш га брига за то ко је краљ у Србији.Уосталом он није никада ни био предвиђен да буде краљ (раније кнез).То је постао само сплетом трагичних околности кад су му убили стрица Михајла који није имао деце.
Наравно Милан је имао и мане.Тачно је да је он уз помоћ Аустрије и захваљујући дипломатској вештини Јована Ристића 1878.изборио за Србију нишки,топлички,врањски и пиротски округ што се и дан данас недовољно у Србији цени.Међутим његова безусловна оданост Аустрији је иритирала русофиле.Он је сматрао да ће му Аустрија помоћи у продору на југ ка Македонији а да то неће наплатити.Огорчен на Русију која је форсирала стварање велике Бугарске био је спреман да се одрекне српског народа у Босни и Херцеговини,Хрватској и Војводини само да би очувао савез са Аустријом.
У време када се дешава ова драма Македонија је била гротло где су крстариле српске,бугарске и грчке комите које су се трудиле да припреме терен за будуће распарчавање ове земље.Тако су бугарске комите упале у српски конзулат у Битољу и убиле конзула.Нушић је након помиловања добио посао у конзулату.
Занимљиво је решење аутора драме како разговарају Нушић и Милан.Милан усмерава уплашеног Нушића речима : „Мене сте као тему потрошили,пишите сад о протекцији,среским начелницима,шпијунима.Маните се поезије,позориште је за вас,комедија.У драми краљ Милан има улогу саветодавца за младог Нушића.Разуздана госпођа министарка која пролази испред двора је пример.Међутим Милан не пропушта ни да покаже ко је газда.“Били сте у затвору ?Е па слава кошта.“
Видимо и назнаке будућности.Милан сања убиство краља.То ће се и десити и то свега две године након његове смрти његовом сину.Даље предвиђа рат Аустрије и Русије због Балкана -први светски рат.На крају видимо и најјачу сцену док Милан и његов син Александар разговарају телефоном.Милан покушава дечаку да објасни да ће му предати власт а дечака сасвим природно више интересује бицикл.Тиме аутор сугерише пропаст иако је чак и Обреновићима несклони Слободан Јовановић писао да последњи Обреновић Александар није био без талента.
Има још много тога што се о овој драми може рећи.Одлично приказан свет улизица ( ни данас није ништа бољи),погледати само фотографа који слика Нушића робијаша и Нушића који се спрема да оде на службу у Битољ.И управник затвора полтрон у сјајном тумачењу Љубомира Бандовића.
Коначно шта је Србија ? Да ли је Србија место где вашарски радикали са надимцима „отров“ и „Робеспјер“ дижу буне ? Да ли је Србија место где ако се сви мало потрудимо можемо бити рођаци ? А можда је Србија место где би највише посла имао Бројгел који не би ни стигао да ослика њен менталитет кроз гротеску и хумор на својим платнима ? Одговор изаберите сами.
Ђорђе Милошевић

Odmah da kažem da sve što pišem uopšte nije opterećeno političkim angažmanom Laze Ristovskog o kome kao glumcu imam visoko mišljenje a kao političaru veoma loše.
Godine 1903. izvršen je u Srbiji državni udar zapravo surovo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage od strane oficira koji su pogazili vojničku zakletvu kralju.Pravi organizatori državnog udara su osim vojnika bili političari.E sad iznosim svoje mišljenje.Ja ne verujem da je Petar Karađorđević bio baš tako neobavešten o tome šta se sprema Obrenovićima kao što serija sugeriše.Karađorđevići i Obrenovići su se mrzeli kroz čitav 19.vek a sve je počelo Karađorđevim ubistvom.
Na početku serije obratio sam pažnju na ulične scene i statiste i sve je to moram priznati veoma profesionalno urađeno.Kada je Petar stigao u Srbiju on se suočio sa bandom ubica koji su ga doveli na vlast.Oni su smatrali da će ga držati u šaci i da će u Srbiji biti neka vrsta vojne vlasti sa malo demokratske šminke.U tom kontekstu u seriji general Atanacković jedan od vođa puča ispravno kaže da će novi kralj biti njihov dužnik.Tačno je da su od prvog trenutka počeli da se bahate.Pijančili su po kafanama na račun kralja,maltretirali političare i uopšte svakog ko im se nije sviđao.To što je u seriji prikazano je mali deo tog nasilja koje su sprovodili.Ono što mene brine u seriji za sada (možda se promeni) je tendencija da se Apis glavni organizator ubistva Obrenovića prikaže kao nekakav pošteni,moralni vojnik u službi srpskih nacionalnih interesa ali sačekaću nove epizode,možda se varam.Nije on bio ništa manje bahat i ništa manje ambiciozan od ostalih starijih zaverenika.Stvar je bila samo u tome što je plen bio mali da zadovolji apetite svih pa je neko iz igre morao da ispadne.Inače Ljubiša Savanović kao Apis je izuzetno autentičan a najjača mi je scena kad se kod krunisanja Petra u porti crkve pojavljuje u civilu.Izuzetno inteligentno rešenje sa dubokom porukom.Kada je reč o prikazivanju Pašića ja po ko zna koji put govorim da me nervira to da ga stalno prikazuju sa tom glupom uzrečicom ovaj.To već postaje degutantno.Inače Pašić je krajem 19. i početkom 20 veka puzio kao miš pred Aleksandrom i Milanom Obrenovićem nakon neuspelog atentata na njih kojom prilikom su radikali pohapšeni a njihov Baja pristao da ih denuncira.To mu je oborilo svaki ugled.Kraljeubistvo ga je vratilo u igru.Postao je ponovo samouveren što se u seriji lepo vidi.Laza Ristovski je odličan kao kralj Petar.Ja ga baš ne bi prikazao kao oličenje svih najlepših moralnih vrednosti ali to je moje mišljenje.Laza čak fizički podseća na Petra.To da je on iskreno žalio za Obrenovićima je po meni boza u to uopšte ne verujem.On je balansirao vešto između zaverenika,vojske,Pašića i skupštine.Scene haosa u skupštini su veoma autentične.Znao je Petar vrlo dobro da velike sile neće tek tako zaboraviti ubistvo kralja posebno Englezi ali nije smeo sve ubice odjednom da skloni.Apis je bio postao suviše moćan i nije smeo da ga pipne.Ima jedna poučna rečenica u ovoj epizodi : „Srbija je to,šta god da uradiš ne valja.“Na kraju nekoliko zapažanja.Scene krunisanja su divne a kruna fantastična.Ono što mi smeta je na trenutke potpuno neodgovarajuća muzika koja šeta od vesterna do roka.Ne pridobija se mlada publika samo muzikom.Rano je za dublje zaključke videćemo.

„Kralj Petar I“ – 2.epizoda

Radnja se dešava 1908. godine.Na početku mi nije sasvim jasno čemu treba da posluži pisani uvod o carinskom ratu Srbije i Austro -Ugarske i austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine.Carinski rat (1906 -1911) se u ovoj epizodi uopšte ne obrađuje a aneksija se još nije desila.To će koliko sam shvatio biti opisano u sledećoj epizodi.Dalje kaže se da je u to vreme Bosna i Hercegovina većinski srpska.Po popisu koji su sprovele austrougarske vlasti iz 1910. godine to nije tačno jer je u BiH tada bilo 43,49 % Srba,32,26% Muslimana i 22,88% Hrvata.U fokusu ove epizode su Petrovi sinovi – stariji Đorđe i mlađi Aleksandar.Mislim da je Đorđe ispravno prikazan kao labilna ličnost,temperamentan,ratoboran i sasvim nepogodan za vladara.Pretpostavljam da će to biti prikazano u sledećoj epizodi -1909. godine će abdcirati na funkciju prestolonaslednika u korist mlađeg brata Aleksandra.On će ga zbog njegovih ekscesa ali ne samo zbog toga 1925. godine zatvoriti u psihijatrijsku bolnicu Gornja Toponica kod Niša gde je ostao sve do 1941. godine.Deo tog njegovog života je prikazao sa malo mašte Dragan Bjelogrlić u seriji „Senke nad Balkanom“.Postoje naravno i razne kod nas uvek moderne teorije zavera da je on sklonjen namerno iz političkih razloga ali ja u to ne verujem.Ono što mislim da je tačno da se njegov brat Aleksandar veoma efikasno obračunao sa njim.Aleksandrova ambicija je bila veća od svega.Njegova megalomanija je na kraju dovela do stvaranja zajedničke države Srba,Hrvata i Slovenaca umesto veće,proširene ili velike Srbije koja je u prvo vreme nuđena za vreme trajanja 1.svetskog rata od strane velikih sila Antante.Inače Rusija je jako uticala na Aleksandra.On se školovao u Petrogradu.Romanovi i njihov stil vladavine su mu bili vrlo bliski.Nije bilo nikakvo iznenađenje da za vreme njegovog života nije hteo ni da čuje za priznanje Sovjetskog Saveza a belogardejci su našli utočište u Kraljevini SHS gde su imali velika prava.Izuzetno su doprineli nauci,kulturi i umetnosti ali se i bavili sumnjivim poslovima poput šverca opijuma što je takođe opisao Bjelogrlić u seriji „Senke nad Balkanom“.Vratimo se ovoj epizodi.Đorđe održava tajnu ljubavnu vezu sa Klarom Vitnauer ženom trgovca oružjem.Scene seksa nisu loše,doduše kratke su ali razumem da serija ima ambicije edukativnog tipa pa ne sme da preteruje.
Petar Karađorđević ispravno kaže svojim sinovima da ne znaju šta je to rat.On je to vrlo dobro znao jer se kao francuski dobrovoljac borio u francusko -pruskom ratu a posle toga i u bosansko -hercegovačkom ustanku Srba protiv Turaka.Povukao je pravi potez kad je reaktivirao iz penzije Živojina Mišića koji je do tada bio u nemilosti kao pristalica Obrenovića.Glavni Petrov problem bio je Apis koji je počeo da se ponaša kao država u državi.Verujem da je kralj zazirao od njega jer je znao na šta je sve spreman.U ovoj epizodi je prikaz Apisa krenuo ka realnijim stazama.Tačno je da je u predvečerje aneksione krize počeo na svoju ruku da prebacuje svoje agente u Bosnu,nezadovoljan što Petar neće da uđe u rat.Verujem da je baš kao u ovoj epizodi zaista rekao : „Mi smo Petra doveli na vlast,mi ga možemo i skloniti.“Ono što me je moram priznati fasciniralo je odlična gluma čoveka koji glumi kapetana Vojislava Tankosića.Ne znam kako se zove.Obratite pažnju na taj pogled pun neke neustrašive hrabrosti ali i nepoštovanja autoriteta i neke podmuklosti.On jeste bio veoma hrabar,šef komita,četnika ali i nemilosrdan.U istoriju je počeo da ulazi kao čovek koji je sproveo egzekucije braće Drage Mašin u državnom udaru 1903. godine.Poginuo je 1915. godine.Apis i Tankosić su u prvo vreme igrali na Đorđa a njihova bahatost se ogledala ne samo u tome što su mu se obraćali sa ti.Sjajne su scene kad Tankosić provocira neuravnoteženog Đorđa : „Karađorđevići od Karađorđa imaju samo ime.Oružje nismo dobili od slabića kojima smo darovali presto.“Na kraju još par reči -scene prirode su divne a muzika mnogo bolja nego u prvoj epizodi.

Đorđe Milošević

Мишел Уелбек: Поглед једног странца – Трамп најбољи амерички председник кога сам видео

(Prevod teksta francuskog književnika Mišela Uelbeka je preuzet sa stanjestvari.com)

Треба да се привикнеш на идеју, вредни амерички народе: завршна анализа ће показати да је можда Доналд Трамп за вас био нужно тешко искушење
Да будем потпуно искрен, много волим Американце; упознао сам много љубазних људи у Сједињеним Државама и саосећам се са стидом који многи Американци (и не само „њујоршки интелектуалци“) осећају зато што им је лидер један грозни кловн. Међутим, морам да затражим – и знам да оно што захтевам није лако – да размотрите за тренутак ситуацију са не-америчке тачке гледишта. Не мислим „са француске тачке гледишта“ што би значило да тражим превише; рецимо да је то „са тачке гледишта остатка света“.
У бројним приликама када су ме питали о избору Доналда Трампа, одговарао сам да ме није брига. Француска није Вајоминг или Арканзас. Француска је, мање–више, независна држава, и постаће поново потпуно независна када се Европска унија расточи (што пре, то боље).
Сједињене Америчке Државе нису више водећа светска сила. Биле су то доста дуго, готово током целог двадесетог века. Нису више.
Оне остају велика сила, једна од неколико.
То није нужно лоша вест за Американце.
То је веома добра вест за остатак света.
Мој одговор је помало претеран. Свако има трајну обавезу да обрати барем нешто пажње на амерички политички живот. Сједињене Државе су и даље водећа војна сила и нажалост тек треба да прекину своју навику да изводе интервенције изван својих граница. Нисам историчар, и не знам много о древној историји – на пример, не бих могао да кажем да ли су Кенеди или Џонсон они које највише треба кривити за смртоносну вијетнамску аферу – али имам утисак да је прошло доста времена од када су Сједињене Државе последњи пут победиле у рату, и већ последњих педесет година њихове стране војне интервенције, и јавне и оне изведене у потаји, нису ништа друго до низ срамоћења који врхуне у неуспесима.
Вратимо се све до последње морално неупитне и војнички победоносне интервенције Сједињених Држава, наиме до Другог светског рата: шта би се десило да Сједињене Државе нису ступиле у рат (непријатна алтернативна историја)? Несумњиво, судбина Азије би била прилично другачија. Судбина Европе, такође, али вероватно нешто мање. У сваком случају, Хитлер би на истоветан начин изгубио. Највероватније би Стаљинове армије досегле Шербур. Неке европске државе које су биле поштеђене претрпеле би тешко бреме комунизма.
Сценарио за жаљење, признајем, али краткотрајан. Четрдесет година касније, Совјетски Савез би се истоветно распао, једноставно зато што је почивао на неефикасној и лажној идеологији. Без обзира на околности, без обзира на културу у којој је комунизам био успостављен, он није успевао да преживи барем један век – ни у једној држави на свету.
Људско сећање не сеже далеко. Данашњи Мађари, Пољаци и Чеси – да ли они заиста памте да су били комунисти? Да ли се начин на који они разумеју која су питања Европе разликује много од гледишта Европљана на Западу? То делује крајње невероватно. Усвојимо на тренутак језик левог центра, „канцер популизма“ нипошто није ограничен само на Вишеградску групу. Поврх свега, аргументи који се заговарају у Аустрији, у Пољској, у Италији и у Шведској су потпуно исти. Једна од константи дуге европске историје јесте борба против ислама; данас, та борба се једноставно вратила у прочеље.
Читао сам о мрским ЦИА тактикама у Никарагви и Чилеу само у романима (готово искључиво америчким романима), па не могу да изрекнем дефинитивну оптужбу о овим постигнућима. Прве америчке војне интервенције којих се заиста сећам јесу оне које су направили двојица Буша, посебно син. Француска је одбила да му се придружи у његовом рату против Ирака – рата који је био подједнако неморалан колико је био глуп. Француска је била у праву, а моје задовољство да на ово указујем је све веће, зато што је Француска ретко била у праву… чек да видим, од времена Де Гола.
Велики напредак постигнут је под Обамом. Можда је он добио Нобелову награду за мир исувише рано; али што се мене тиче он ју је истински заслужио касније, дана када је одбио да подржи предложени напад Франсое Оланда на Сирију. Обамини покушаји расног измирења су били мање успешни, и не познајем вашу земљу довољно добро да бих разумео зашто је то тако; једино што могу је да жалим због те чињенице. Али макар се Обами може честитати што није придодао Сирију на дуги списак земаља (Авганистан, Ирак, Либија, и друге које сам несумњиво заборавио) муслиманских земаља у којима је Запад починио злочине.
Трамп наставља и појачава политику дезангажовања коју је покренуо Обама; то је веома добра вест за остатак света.
Американци нам силазе с леђа.
Американци нас пуштају да постојимо.
Американци су престали да покушавају да шире демократију на све четири стране света. Осим тога, коју демократију? Гласати сваке четири године да би се изабрао шеф државе – да ли је то демократија? По мом виђењу, постоји само једна држава на свету (једна држава, не две) која ужива делимично демократске институције, а та држава нису Сједињене Америчке Државе; то је Швајцарска. Држава осим тога позната по својој хвале вредној политици неутралности.
Американци више нису спремни да умру за слободу штампе. Осим тога, које слободе штампе? Још од када сам имао дванаест година, гледам како се опсег допуштених гледишта у штампи стално смањује (пишем ово убрзо пошто је покренута нова хајка у Француској против ноторног антилибералног писца Ерика Земурa.
Американци се ослањају све више и више на дронове, који би им – да знају како да користе ова оружја – допустили да смање број цивилних жртава (но чињеница јесте да су Американци одувек били неспособни, практично од почетака авијације, да изводе тачна бомбардовања).
Али оно што је најупечатљивије у вези са новим америчким политикама је свакако државна позиција о трговини, а овде је Трамп нешто као дашак свежег ваздуха; заиста сте добро учинили што сте изабрали председника који потиче из онога што се зове „грађанско друштво“.
Председник Трамп раскида споразуме и трговинске договоре за које мисли да је погрешно да их парафира. Око тога он је у праву; лидери морају да знају како да искористе периоде предаха и да се повуку из лоших договора.
За разлику од слободнотржишних либерала (коју су, на свој начин, подједнако фанатични као и комунисти) председник Трамп не сматра глобалну слободну трговину за све и свја људског напретка. Када је слободна трговина у складу са америчким интересима, председник Трамп подржава слободну трговину; у супротном за њега су старомодне протекционистичке мере потпуно прикладне.
Председник Трамп је изабран да заштити интересе америчких радника; он штити интересе америчких радника. Током претходних педесет година у Француској, човек би желео да се жешће сусреће са оваквим ставом.
Председник Трамп не воли Европску унију; он мисли да немамо много тога заједничког, а посебно не „вредности“; и ја ово сматрам срећним, због тога што је упитно које вредности? „Људска права“? Озбиљно? Он радије непосредно преговара са појединачним државама и то је нешто за шта верујем да би заправо било боље; не мислим да снага нужно происходи из јединства. Моје је уверење да ми у Европи немамо ни заједнички језик, нити заједничке вредности, нити заједничке интересе, да, речју, Европа не постоји и да никада неће чинити народ или подупрети могућу демократију (погледајте етимологију термина), једноставно зато што не жели да чини народ. Укратко, Европа је само глупа идеја која се постепено претварала у кошмар из кога ћемо се на крају пробудити. Својом надом у „Сједињене Државе Европе“, што је очигледна референца на Сједињене [Америчке] Државе, Виктор Иго је дао додатан доказ своје грандилоквенције и сопствене глупости; увек се мало боље осећам када критикујем Виктора Игоа.
Потпуно је логично да је председник Трамп задовољан Брегзитом. Потпуно је логично да сам и ја; једино жалим што су се Британци још једном показали храбријима од нас лице у лице са империјом. Британци ми иду на живце, али храброст им се не може оспорити.
Председник Трамп не сматра да је Владимир Путин безвредан партнер у преговорима; нити то сматрам ја. Не верујем да је Русији дата улога универзалног предводника човечанства – моје дивљење Достојевском не иде толико далеко – али ценим опстајавање православља у тим земљама, и верујем да би било благотворно по римокатолицизам ако би се тиме надахњивао, и верујем да би „екуменски дијалог“ могао да буде корисно ограничен на дијалог са православном црквом (хришћанство није само „религија Књиге“ као што се често олако говори; оно је такође, и можда изнад свега, религија Отелотворења). Болно сам свестан да је Велика шизма из 1054. године била, за хришћанску Европу, почетак краја; али с друге стране, верујем да крај – све док не дође – никада није сигуран.
Изгледа да је председник Трамп чак успео да укроти севернокорејског лудака; ово постигнуће оцењујем као позитивно елегантно.
Изгледа да је председник Трамп недавно обзнанио „Знате ли шта сам ја? Ја сам националиста!“ И ја сам, такође, управо то. Националисти могу да разговарају једни с другима; код интернационалиста, што је прилично чудно, разговор не тече тако добро.
Француска треба да напусти НАТО, али можда ће тај корак постати бесмислен уколико недостатак оперативних средстава доведе до тога да НАТО сам ишчезне. То ће бити једна ствар за бригу мање, и још један разлог да се испевају хвалоспеви председнику Трампу.
На крају, председник Трамп ми се чини као један од најбољих америчких председника које сам икада видео.
На нивоу личности, он је, наравно, прилично одуран. Ако је упражњавао секс са порно звездом, то није проблем, кога брига за то, али исмевање хендикепиране особе је лоше понашање. Са еквивалентном агендом, аутентични хришћански конзервативац – што значи, једна часна и морална особа – био би бољи за Америку.
То се можда може десити идућег пута, или оног после њега, ако инсистирате да остане Трамп. За шест година, Тед Круз ће и даље бити релативно млад а свакако да има још изузетних хришћанских конзервативаца. Бићете мање такмичарски настројени али ћете изнова открити радост живота у оквирима ваше величанствене земље, где ћете упражњавати честитост и врлине. (Уз понеки случај брачног неверства. Нико није савршен и опустите се око тога. Чак и у најбољим америчким трилерима, има сцена супружничког покајања које је тешко поднети, посебно када су деца укључена. Не желим да играм „раскалашног Француза“, што је карактер кога се гнушам. Ја само заговарам одржавање минималног нивоа хипокризије, без чега није могуће живљење у људском друштву.)
Извозићете неке производе (незаобилазне брендове: Маршал, Клипч, Џек Денијелс). Увозићете неке друге (ми у Француској такође имамо понешто да продамо). На крају крајева, ово вероватно неће много значити, нити у погледу обима трговине нити у погледу међународне размене. Смањење глобалне трговине је пожељан циљ, и он се може постићи за кратак временски период.
Неке протестне акције могу да убрзају овај процес. Без много потешкоћа, оне могу бити ограничене на робу и имовину. На сваком контејнерском броду је ограничен број морнара; у случају напада, било би лако упозорити капетана и евакуисати их, уз избегавање било каквог сукоба.
Ваш месијански милитаризам ће потпуно ишчезнути; свет ће само одахнути од олакшања.
Силицијумска долина и, мање, Холивуд ће морати да се носе са појавом способних такмаца; али Силицијумска долина ће, као и Холивуд, задржати значајно парче тржишта.
Кина ће смањити своје пренапрегнуте амбиције. Најтеже ће бити да се постигне овај циљ, али на крају, Кина ће ограничити своје тежње, и Индија ће поступити исто. Кина никада није била глобална империјалистичка сила, нити је то била Индија – за разлику од Сједињених Држава, њихови војни циљеви су локални. Истина, њихови економски циљеви су глобални. Оне хоће да изведу неке економске освете, и оне то управо и чине, што је заиста ствар која изазива извесну забринутост; Доналд Трамп је добрано у праву када не допушта да га киње. На крају, ишчезнуће њихове свадљивости, њихове стопе раста ће опасти.
Све ово ће се одиграти током једног људског века.
Треба да се привикнеш на идеју, вредни амерички народе: завршна анализа ће показати да је можда Доналд Трамп за вас био нужно тешко искушење. И увек ћете бити добродошли као туристи.

Moje mišljenje o tekstu

Najbolji američki predsednik ? Pa dobro ironija pokreće čitaoca ali hajde da vidimo šta se dalje kaže.“Mnogo volim Amerikance“ ? Nikada nisam verovao u ljubav prema čitavom narodu.Za mene lično postoje stvari u SAD koje mi se sviđaju i one koje mi se ne sviđaju i ako to hoću da saopštim nema potrebe da prvo nudim kockicu šećera u znak dobre volje.Kaže se intelektualci se zgražavaju nad Trampom ? Već ih vidim kako kolektivno izvode skokove sa njujorških nebodera zato što zamislite na izborima nije pobedila Hilari Klinton favorit medija,banaka,MMF-a i vojne industrije.Intelektualci ? Relativan pojam u današnjem svetu.Što bi rekao Balašević : „Intelektualce što važno vrte palce,kupiš ih za špricer i kavurmu…“ Tramp je rijaliti zvezda ? Pa jeste ali čak i takav „klovn“ zaslužuje šansu.Nemojte da nabrajamo silne predsednike „intelektualce“ koji su usrećili svet….Dopada mi se kad Uelbek kaže da Amerikanci treba da stvari pokušaju posmatrati sa tačke gledišta „ostatka sveta“.To jeste veliki problem te „supersile“ ta stalna potreba da drži lekcije svima u svetu o demokratiji,ljudskim pravima i svemu i svačemu braneći „svoje nacionalne interese“ koji se najčešće prostiru na hiljade kilometara od njene državne teritorije.Slažem se da su sve američke vojne intervencije u svetu posle drugog svetskog rata sramoćenje i štetočinska delatnost.Francuska je poslednji put davala znake da je nezavisna država za vreme generala De Gola.Od tada je bila i ostala poslušni pion SAD s tim da sad stvari ulaze u novu fazu jer Tramp očigledno nije baš po volji finansijskih centara moći u svetu pa se pokušava biti u njihovoj službi i zaobilaziti Trampa koliko je to moguće.Ovaj bedni Makron je pravi primer za to.Da SAD nisu stupile u drugi svetski rat Japan bi nesumnjivo bio mnogo uticajniji u Aziji a da li bi Hitler izgubio ? Možda ali svakako ne tako brzo kako Uelbek misli ali ne zato jer mu ideologija nije bila zločinačka nego zato jer su nemački naučnici nacisti bili na dohvat stvaranja najubitačnijih oružja a sovjetska vojska tu nije mogla da im parira nikako.I šipak bi Sovjeti ili Rusi kako vam drago došli do Šerbura u Francuskoj.Uelbek zaboravlja da su Amerikanci obilato finansirali Sovjetski Savez za celo vreme rata što direktno a što kroz ogromnu vojnu pomoć.Naravno bez sovjetskog vojnika ne bi nikada bilo pobede u drugom svetskom ratu ali je i vojnik nemoćan bez oružja.Što se komunističkih režima u Evropi tiče upravo su SAD presudno doprinele da se oni uspostave.Šipak bi to moglo bez sovjetske čizme ! A doprinele su tako što su insistirale na otvaranju drugog fronta ne na Balkanu kako su neki predlagali nego u Francuskoj.Uelbek ispravno primećuje da su se komunistički režimi raspali zbog lažne i neefikasne ideologije (represiju je zaboravio ali nema veze nije on živeo pod komunizmom).Što se njegove tvrdnje da će se EU raspasti tiče ako se nastavi ovakva politika koja od Evrope hoće da načini kvazi hibridnu USA to će se nesumnjivo desiti a da li će Francuska biti zaista nezavisna to će zavisiti od vlasti koja bude u njoj uspostavljena jer mi živimo u vreme servilnih i kvislinških režima a gazda sedi uglavnom na Vol Stritu odakle ne mora baš da miriše Belu kuću uvek i po svaku cenu.Miriše je kad mu je u interesu.Ja mislim da raspad Evropske unije po Evropu nije dobra stvar i verujem u evropsko jedinstvo samo ne ovakvo nego sasvim drugačije zasnovano na poštovanju suvereniteta nacija.Ako će se Evropa uređivati po sistemu putnih klasa u vozovima,avionima po sistemu VIP loža i parter onda joj zaista nema spasa.Ta višegradska grupa zemalja(Mađarska,Poljska,Češka i Slovačka) više zastupa prave interese Evrope nego od liberalizma pošašaveli Holanđani ili Skandinavci na primer.Po mom mišljenju klasična podela na levicu i desnicu više ne postoji.Imamo lažnu levicu takozvane socijaliste i socijaldemokrate i lažnu desnicu takozvane demohrišćane.Oni u ključnim pitanjima koja se uvek završavaju sa zajebi siromašne odlično sarađuju.Ono što je izvan toga to je istinska levica ili desnica,problem je samo to što ona često odluta u ekstremizam i tako uspešno kompromituje sebe pred neodlučnima.Da se vratimo na SAD.Super je što svet opet ima više velikih sila.Ne zato što će mali narodi sada da uživaju nego zato što će barem imati minimalnu šansu da se provlače između njihovih suprotstavljenih interesa.Odmorićemo barem malo od američkih ratnih filmova ili će ih barem biti manje nego ranije.Što se islama tiče,nije islam neprijatelj Evrope a nije ni hrišćanstva.To što je islam danas uticajan u svetu posledica je bogatstva pojedinih islamskih zemalja zasnovanog na važnom resursu koji se zove nafta.Iz toga delimično proizlazi finansiranje terorizma ali treba znati da terorizam ima razne forme a najgora je imperijalizam velike sile -SAD.Umesto da se novac ulaže u razvoj nauke koja bi obezbedila alternativne izvore energije sprovodi se politika otmi resurse to jest naftu.To se zove fighting for democracy a čita fighting for oil ! Ako se Trampovo povlačenje iz Sirije pokaže kao trajno opredeljenje a ne taktički potez i nekakav dil sa Rusijom tipa trange frange ja tebi ti meni e onda ću poverovati da se nešto menja.Kad smo kod islama u Evropi,islam je isto tako evropski kao i svaka druga religija ako podrazumeva toleranciju.U ekstremističkom obliku,u obliku nametanja i agresije za mene je potpuno neprihvatljiv i stran.I najveći srpski pisac Ivo Andrić je Nobelovu nagradu zaslužio pišući baš o islamu.Islam je uticao na mnoge evropske narode i u tom smislu je neprihvatljiva njegova kritika u celini.Ekstremizam i terorizam su nešto drugo i tu zaista ne treba glumiti toleranciju.Ako je Trampovo opredeljenje da prestane da širi „demokratiju“ u svetu iskreno ono je za svaku pohvalu jer se to širenje najčešće svodi na silovanje nakon čega se od žrtve traži da laže kako je uživala.Kaže Uelbek da Francuzima Amerikanci silaze konačno sa leđa.Bojim se samo da dolazi nova faza u kojoj se gazda neće prepoznavati po imenu države nego će se zvati multinacionalne kompanije,svetska banka,MMF i slični usrećitelji čovečanstva.Uelbeku je Švajcarska primer demokratije ? Ma nije valjda ! Zemlja koja svoju neutralnost duguje konsenzusu velikih sila da imaju tako jedno mesto u Evropi gde će obavljati „finansijske transakcije“ i dogovarati nove podele u svetu.Da li je i nacističko zlato deo demokratije ? Osim toga čini mi se da je Fokner rekao pravu stvar da sa demokratijom ne treba preterivati jer on ne bi želeo da se vozi brodom čiji kurs određuju podjednako i kapetan broda i kuvar i čistačica ! Meni ovo što se danas zove demokratijom liči na vrhunsku zloupotrebu otprilike u rangu kada je hrišćanstvo umesto „ljubi bližnjeg svog“ prešlo na „ubij bližnjeg svog“.Što se vojne taktike tiče odavno je na žalost prošlo doba viteštva pa se ratovi svode na bombardovanje sa bezbedne udaljenosti gde se ubijeni civili proglašavaju kolateralnom štetom.Trenirali na mojoj zemlji 1999. godine.Sloboda štampe u liberalizmu je zapravo najgora vrsta neslobode jer uskraćuje slobodan govor svima koji ne podržavaju mejnstrim liberalnu liniju koja se proteže od lažne levice do lažne desnice.Tramp jeste izabran glasovima belih radnika i on se trudi da zaista radi u njihovom interesu.Da li radi i u interesu Afroamerikanaca i Meksikanaca pa posredno da jer štiteći američku privredu omogućava i njima bolji život.U kojoj meri i koliko brzo to je već drugo pitanje.Suprotno od Uelbeka ja ne mislim da je ideja evropskog jedinstva glupa i mislim da evropski narodi itekako imaju i mnogo toga zajedničkog i mnogo zajedničkih vrednosti samo što to nije ono što sada propagiraju odvratne EU birokrate.Englezi jesu napustili EU.Šamar EU ali to neznači da su se Englezi odrekli glumatanja velike sile što je komično.Biće oni i dalje tu oko EU samo se traži druga forma.Ako me nešto nervira kod tih zapadnjačkih intelektualaca je to što kad govore o današnjoj Rusiji pokušavaju da se uvlače tim stalnim pominjanjem Dostojevskog,Čehova,Tolstoja.Posebno su neki Francuzi ljigavi po tom pitanju.Kao da nije moguće bilo šta o savremenoj Rusiji napisati bez podilaženja i uvlačenja.Francusko -ruske veze nisu od juče.One se protežu još od vremena Antante.De Gol je svojevremeno pričao o Evropi koja se prostire od Atlantika do Urala ! Ta politika je napuštena a trajno zgažena onog trenutka kada su Francuska i Nemačka za vreme vlasti demokrata u SAD pristale da izazivaju Rusiju ukrajinskom krizom.Putin jeste autokrata ali hajde da budemo objektivni.Može se li se tako ogromnom zemljom vladati drugačije ?Prosvećeni apsolutizam u modernoj formi ? To je ok dok je pod kontrolom u smislu da se ne laća imperijalizma.Mislim da Putin čita Solženjicina i treba da ga čita što više.Kako je ono rekao veliki pisac ? Veličina jedne države ne meri se veličinom teritorije koju zauzima nego moralnom snagom.Ekumenizam mora da postoji među katolicima i pravoslavcima ali je sve drugo poput novog jedinstva u hrišćanstvu nerealno.Severnokorejski ludak ?Uelbek nema pojma ! Severna Koreja je samo šahovska tabla na kojoj šah igraju SAD,Kina i Rusija i tu se Kim ne pita mnogo.To je moderna forma dijaloga uvedena u atomsko doba a patentirali su je Kenedi i Hruščov za vreme kubanske krize 1962.Uelbek je u pravu kad kaže da lakše razgovaraju nacionalisti nego internacionalisti.Kad je reč o Nato tu će se tek videti da li Tramp misli ozbiljno ili ne ? Šta je Nato danas ? Trening kamp za budući napad na Rusiju.Pa ako je America first onda idi do kraja.No bojim se da je to mnogo za njega i njegove „mogućnosti“.Ima u odličnom Stounovom filmu „Nikson“ jedna scena kada mlada studentkinja pita Niksona zašto ne okonča rat u Vijetnamu ?Ovaj joj odgovara : „To je sistem.Ne mogu sasvim protiv sistema.Trudim se da ga zauzdam.“ „Govorite kao o divljoj zveri ?“ „Pa možda i govorim.“ Ako me je nešto stvarno nerviralo kod američkih predsedničkih izbora to je taj lažni moralizam,traženje švaleracija i nastranosti svih vrsta.U tom smislu Uelbek je u pravu kada se zalaže za hipokriziju vladarevog seksualnog života.Zna se ko je kraljica ali postoji i ljubavnica.Manite se zavirivanja u postelju,zavirujte u politički program.Uelbek potcenjuje Kinu i njene ambicije ! Kina igra mudro i na duge staze.A ovakav Holivud kakav je danas nam nije nimalo potreban.Njegova jedina prednost su pare i tehnika.Mašta nula !

Đorđe Milošević

Po preporuci moje drage prijateljice Lilly Ljiljana Kospic koja živi u Americi pročitao sam ovu inspirativnu knjigu.Zamislite svoj život kao jedan ili više čvorova . Neke je lako odvezati,neke teže a neke ne uspemo čitav život.U čvorovima stanuje jedna tajanstvena sila koju treba osloviti na pravi način.Ako joj se obratiš pogrešnim rečima,čvor će se još jače stegnuti ali ako joj kažeš prave reči počeće da se odmotava dok se konačno ne razreši.
Glavni junak se zove Kojl što znači kotur konopca,čovek koji nije rođen da bi u velikoj životnoj utakmici bio dobitnik.Osoba koja svoju patnju,zbog debljine, prikriva osmesima i ćutanjem.Bavi se novinarstvom u provincijskom listiću u jednom od onih gradova kojima Bog nije namenio sreću.To je svet gde su „fabrike na prodaji,ulice u sirotinjskim blokovima pune mladih ljudi naoružanih pištoljima a svakodnevica ispunjena žalopojkama i naklapanjima političara,sredina puna mučnih reči i izjalovljenih misli.Kojl je fizički neugledan pa ipak na trenutak privuče jednu promiskuitetnu ženu po imenu Petal sa kojom se ženi i dobija dvoje dece.Petal menja muškarce kao maramice a deca su joj strana iako im je majka.Za nju su to deca koja su se rodila iz nepažnje a ne iz ljubavi.Eh kad bismo sabrali koliko je samo takve dece na ovom šugavom svetu ! U silnom jurišu kroz švaleracije Petal gine u saobraćajki a Kojl se sa decom i tetkom seli na Njufaundlend odakle potiču njegovi preci.Traganje za precima kao duhovnim osloncem koji bi trebalo da promeni život na bolje….I ja sam se često hvatao u takvim situacijama samo što bi ja morao dobro da izaberem kuda da odem imajući u vidu da moji preci doslovno potiču sa svih strana Evrope.Životni novčić Kojla se okreće u vazduhu i praktično se do kraja ne može znati gde će pasti.Žene ga gledaju uočavajući mu odmah mane iako znaju da je u suštini dobar čovek.Na Njufaundlendu on će pronaći ženu,svoju istinsku srodnu dušu,kao kada se dva broda potpuno slučajno sretnu na otvorenoj pučini.I ta žena kao i on beži od belih i bolnih senki prošlosti i pokušava da udahne život ponovo.
Kojl se na zemlji svojih predaka ponovo bavi novinarstvom ali je to nešto sasvim drugo jer sada na njegovo pisanje utiče svaki kamen,svaka kap mora,svaka kuća,svaka uspomena kojih ima na svakom koraku.Žene su na Njufaundlendu kao vetar zato im i daju ime Vejvi,jer su promenljive i nestabilne ali i zanosne i snažne ličnosti.Iz njih zrači neka severnjačka lepota,erotične sa guzama što liče na zrele kajsije 🙂
Kojl će se kao novinar susresti i sa teškom i mučnom prošlosti Njufaundlenda na kojem su dugo postojala u 19. veku mesta koja su funkcionisala bez ikakvog zakona,raj za kriminalce i nasilnike.
Koliko je samo potresna priča o engleskom brodu koji je 1909. godine dovezao 314 dece problematične i sirotinjske prošlosti kojih se Engleska nameravala rešiti tako što ih je poslala u Kanadu da tamo praktično budu robovi kanadskih seljaka.Ta deca bez roditelja su ocekivala Kanadu kao raj.Brod je udario o ledeni breg i potonuo blizu obale.Spaseno je samo 23 dece a čitave noći se čulo vrištanje dece koja su se podavila u ledenoj vodi a nije im bilo spasa.
Preživela deca uskoro su zažalila zbog toga što nisu poginula jer se u novoj domovini sa njima postupalo kao sa stokom.Bili su gladni i usamljeni.Nisu imali krevete,spavali su u buđavom senu.Nisu imali cipele pa su noge zavijali u krpe.Jeli su ono što su jele svinje.Tučeni su svakog dana od svojih gazda,kanadskih seljaka.Radili su od jutra do mraka,bili su vašljivi i prljavi i izloženi ruganju,podsmesima i zlostavljanju.Sa 13,14 godina izbacivali su ih bukvalno na ulicu a većina zbog bolesti nije doživela ni 20-tu godinu.Takve teške priče sakupljao je glavni junak Kojl i za svoj list i za sebe.
U romanu se prosto oseća miris Njufaundlenda.Divan je opis vetrova koji tamo duvaju,čak se na simpatičan način povezuju rodbinskim izrazima sa drugim svetskim vetrovima.Čak se spominje i naša košava.
Kojl će se istinski ponovo zaljubiti svom snagom,pratiće svoju sudbinu koja će mu činiti male svakodnevne ljubaznosti ne očekujući ama baš ništa za uzvrat.
Komentarišući svoje delo Eni Pru postavlja pitanje da li je sreća samo odsustvo bola i iluzija zadovoljstva ? Pa neka svako odgovori u skladu sa svojim uverenjem.
Kojl je ipak uspeo razrešiti svoje čvorove i vezati nove kako treba.Nije ih razrešio kao Aleksandar Veliki sabljom nego dugom patnjom koja na kraju biva nagrađena komadićem istinske sreće.
Ali…još ima neotkrivenih novih čvorova u životu jer konopac pruža bezbroj mogućnosti.
Na kraju knjige ono što me još privuklo je opis kako je nastala knjiga.Eni Pru (rođena 1935) doktorirala je istoriju a za ovaj roman dobila je Pulicerovu nagradu.Malo sam se nasmejao kada sam pročitao da joj je izvesna Nacionalna fondacija pružila materijalnu pomoć i obezbedila mirno mesto za rad.Nasmejao sam se zamišljajući naše pisce ! 🙂 No mnogo je ozbiljnije kako se temeljno pripremala istražujući istoriju,tradiciju,muziku građevinarstvo Njufaundlenda,koliko je knjiga o njemu proćitala,sa koliko je ljudi razgovarala,koliko je studirala pomorske rečnike,istorije brodarstva,fotografije,dnevnike.Ako ikada budem nešto ozbiljno napisao a valjda hoću voleo bih da imam tu vrstu temeljne posvećenosti.
Inače po ovom romanu je snimljen i film sa zaista impresivnom ekipom.Kojla glumi Kevin Spejsi,Petal Kejt Blanšet a Kojlovu novu ljubav Džulijen Mur.
Iako na pojedinim mestima naracija pomalo škripi ima mesta koja su zaista remek dela poput jednog dela kada se u dva pasusa na maestralan način opisuje čak 35 godina Kojlovog života.
Konačno solidan prikaz knjige za naše čitaoce napisao je sve popularniji bosanskohercegovački književnik Muharem Bazdulj.
Obavezno pročitati ! Ocena od jedan do deset osam plus !

Đorđe Milošević

Navršilo se sto godina od stvaranja prve države južnih Slovena -Kraljevine Srba,Hrvata i Slovenaca koja će se kasnije nazvati Jugoslavija.
Sa ove stogodišnje distance mogu se izvući neki zaključci o tome da li je to bila veštačka tvorevina ili iskrena želja raznih nacionalnosti na Balkanu.
Ideja ujedinjenja južnih Slovena je zapravo nastala u 19.veku zbog stvarnog osećaja ugroženosti od velikih sila pre svega od Habsburga i Osmanlija.Naročito jaka je postala početkom 20.veka a njena kičma je bila srpsko -hrvatska saradnja.
Njene pristalice su smatrale da su Srbi,Hrvati i Slovenci jedan narod i da će vremenom razlike među njima da nestanu.To je bila velika iluzija ali to ne umanjuje plemenitost i iskrene namere onih koji su je zastupali.
Srbija je na pobedničkoj strani završila prvi svetski rat i njena vojska je oslobodivši Srbiju od okupacije prešla reke Dunav,Savu i Drinu i nastupala kroz Bosnu i Hercegovinu,Vojvodinu,Hrvatsku i Sloveniju.Parola je bila što dalje i koliko god može.A moglo se veoma lako jer Austro -Ugarska već nije postojala.
Da li je to bio srpski interes teško je odgovoriti.Ako krenemo od percepcije običnog srpskog vojnika,seljaka,on sigurno nije hteo da gine ni za kakve južne Slovene niti za granice do kojih Srbija nikada u istoriji nije stigla.Običan srpski vojnik je hteo da oslobodi svoju Srbiju i da ako već mora da gine,gine za oslobođenje onih krajeva u kojima su većinski živeli Srbi.No Aleksandar Karađorđević je imao potpuno drugačije planove.Glavni saveznik Srbije Francuska je forsirala što veću državu južnih Slovena kao pandan eventualnoj restauraciji Habsburške monarhije i značajnog činioca antikomunističkog štita prema sovjetskoj Rusiji.Jedna etnički homogena Srbija bila je za njih lošija opcija.Ona je dugoročno mogla postati ponovo ruski saveznik na Balkanu.Aleksandrova megalomanija je tome išla na ruku.On je smatrao da će Kraljevina SHS biti nešto kao Rusija u malom to jest razni uglavnom slovenski narodi ali se zna ko je glavni,čija je kruna i vlast.Nije se džabe školovao u Petrogradu.Tako se dinastija odlučila za južnoslovensku državu po meri Karađorđevića.Nije to bila srpska Jugoslavija kako to danas mnogi tvrde.To je bila Jugoslavija Karađorđevića.Država u službi dinastije umesto da bude dinastija u službi države.To se posebno odnosi na period 1918 -1934. godine kada je Aleksandrova lična volja bila zakon u državi kako u prividnom parlamentarizmu tako i u otvorenoj diktaturi.
Država je proglašena bukvalno iznenada 1.decembra 1918. godine u Beogradu iako će njene granice biti tek kasnije definisane.
Ključno pitanje je da li su svi narodi koji su se u njoj našli zaista i želeli Jugoslaviju ?
Mislim da nisu ili bolje formulisano nisu želeli takvu Jugoslaviju.
Nova država je imala jako mnogo nacionalnih manjina od kojih je nijedna nije simpatisala.A zašto i bi ? Ni Mađari,ni Nemci,ni Albanci,ni Bugari,ni Italijani ni ostali nisu imali skoro nikakva nacionalna prava.Oni su tretirani kao nužno zlo.Manjine su podsticane da napuste državu ili da se odreknu svoje nacionalnosti.
Za detaljniju analizu raspoloženja prema novoj državi dovoljno je pogledati rezultate prvih parlamentarnih izbora održanih dve godine nakon proglašenja Kraljevine SHS.
Ako gledamo rezultate po pokrajinama možemo da vidimo sledeće:
U Sloveniji su većinu glasova dobile slovenačke stranke.Slovencima je nova država bila neophodna da ih spase od Italije i Austrije kojima bi svakako pripali da se Srbija odlučila za proširenu državu Srbiju.U novoj državi su zaokružili svoj nacionalni prostor stvaranjem Dravske banovine 1929.godine što je bila uvertira za nezavisnu Sloveniju.Odigrali su odlično i u drugom svetskom ratu,ponovo iskoristivši Jugoslaviju da porade na učvršćivanju buduće nezavisnosti što je na kraju i uspelo.
Njihov moto je bio skroz makijavelistički – Cilj opravdava sredstva.
U Hrvatskoj je pobedila Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića osvojivši apsolutnu većinu svih glasova a još veću većinu svih hrvatskih glasova.Tu se onda opravdano postavlja pitanje da li su Hrvati zaista nakon prvog svetskog rata želeli Jugoslaviju ? Moje je mišljenje da većinski nisu ili preciznije nisu imali snage da stvore nezavisnu Hrvatsku kao republiku (HSS je bio protiv monarhije a Aleksandra su zvali srpski kralj,naravno sa pežorativnim prizvukom)pa su zagovarali Jugoslaviju u kojoj će praktično Hrvatska biti nezavisna u etničkim granicama (kako su ih oni zamišljali) i sa svim nadležnostima a Jugoslavija da im bude neka vrsta krova i štita dok ne ojačaju i potpuno se otcepe.Kasniji događaji,posebno za vreme drugog svetskog rata i tokom devedesetih godina 20.veka će to potvrditi.Radić je novembra 1918. godine zadržavao Hrvate da „ne srljaju u Beograd na ujedinjenje kao guske u maglu“.
Nakon izbora HSS nije hteo da uđe u skupštinu,nisu priznavali novu državu a kad su popuštali to su činili neiskreno i sa figom u džepu.Tome je naravno išlo na ruku i to što je kralj Aleksandar na sve to odgovarao golom silom,unitarizmom i jugoslovenstvom ala kralj što je i one Hrvate koji su imali simpatije prema Jugoslaviji oteralo na kraju ka HSS-u.
Bilo je i Hrvata iskrenih i istinskih Jugoslovena i to ne mali broj ali su oni ipak bili manjina.U suprotno teško može neko da me ubedi.Ta manjina se uglavnom koncentrisala oko Demokratske stranke koja je zagovarala jugoslovenski unitarizam u državi.Jedan narod,jedna država.
Dalmacija je u prvim godinama postojanja te nove države bila potpuno različita od drugih krajeva današnje Hrvatske.Postojala je velika opasnost da je kompletnu zauzmu Italijani kojima je i obećana.U takvim uslovima veliki broj dalmatinskih Hrvata se okrenuo Demokratskoj stranci koja je dobila najveću podršku u toj pokrajini.No treba znati da će samo tri godine kasnije 1923. godine na izborima velika većina Hrvata iz Dalmacije glasati za Radićevu HSS čim je ona organizovana i na tom prostoru.Znači u prevodu čim je prestala direktna italijanska opasnost od Jugoslovena smo postali Hrvati.Isto je bilo i 1941. godine.Dok ustaški vođa Pavelić nije prepustio Musoliniju Dalmaciju Hrvati su ogromnom većinom bili za HSS da bi kada se to dogodilo počeli da prelaze komunistima.Današnje stanje znamo.Osim velikih gradova Dalmacija je najjača baza HDZ-a.
U Bosni i Hercegovini Muslimani su glasali jedinstveno za svoju stranku Jugoslovensku muslimansku organizaciju.Muslimani,budući Bošnjaci nisu priznavani kao narod.Oni su bili ograničeni na versko priznanje što je takođe bila velika mana prve Jugoslavije.Obratite pažnju na prvu reč imena njihove partije.Jugoslovenska !Niti su bili hrvatsko cvijeće ni Srbi islamske veroispovesti.Mislim da je interes Muslimana bio očuvanje Jugoslavije.Doduše oni su želeli i zaokruživanje Bosne i Hercegovine kao muslimanske pokrajine.To je bio veliki propust prve Jugoslavije.Ignorisanje postojanja Bosne i Hercegovine ! Druga Jugoslavija je to ispravila ali istinski građanska Bosna i Hercegovina nikada nije stvorena zato se i desilo sve što se desilo devedesetih godina 20.veka.
Crna Gora je veoma interesantno glasala 1920. godine.Najveći broj glasova dobili su komunisti što je bilo veliko iznenađenje i udarac za režim u Beogradu koji je stalno papagajski tvrdio kako je Crna Gora srpska Sparta.A za komuniste se masovno glasalo zbog nezadovoljstva tretmanom Crne Gore u novoj državi,zbog poništavanja njene državnosti.Omiljena stranka Karađorđevića Narodna radikalna stranka dobila je mnogo manje glasova od komunista što je bio signal Beogradu da se Crna Gora ne može tretirati samo kao obična srpska oblast nego je mnogo više toga.Stanovništvo Crne Gore jeste bilo za Jugoslaviju ali ne ovakvu kakva je stvorena.
U Sandžaku,na Kosovu i Makedoniji komunisti su takođe dobili veliki broj glasova.Doduše dosta glasova je dobila i jugounitaristička Demokratska stranka.Od toga je ipak mnogo važnije da su radikali pretrpeli veliki poraz.To je značilo da nije uspeo pokušaj pretvaranja Makedonaca u Srbe a oni su iz protesta glasali za komuniste (kada je reč o siromašnijim slojevima) i za demokrate.Nova država nije priznavala Makedonce kao narod i to je bila reakcija na takvo stanje.U kojoj meri su Makedonci umesto Jugoslavije želeli Bugarsku je interesantna tema.Makedonija će svoju državnost dobiti tek u drugoj Jugoslaviji.
Kada je reč o Vojvodini pod čime se tada podrazumevala Bačka,Banat i Baranja pobeda radikala je pokazala veliku želju tamošnjih Srba za jedinstvom sa Srbijom no rezultati izbora nisu bili ogledalo stvarnog stanja na terenu jer Nemci i Mađari nisu mogli da glasaju a oni su činili značajan deo stanovništva ove pokrajine i sugurno nisu ni najmanje simpatisali Jugoslaviju.
Konačno Srbija je nešto više glasala za radikale a nešto manje za demokrate.I jedni i drugi su najznačajniji deo svojih glasova dobili baš u Srbiji.To su bile u osnovi srpske stranke.Radikali 100 % a demokrate većinski.Tu nije bilo nikakvih velikih iznenađenja jer su rezultati manje više bili očekivani.
Ako sve ovo znamo možemo zaključiti da je stvaranje Jugoslavije 1918. godine bila pre svega želja dinastije Karađorđević,sila pobednica Antante (Francuske i Engleske),jednog dela srpskih političara te naroda i delova naroda koji su se osećali ugroženo spolja poput Slovenaca i dalmatinskih Hrvata.Kod Srba je čini mi se preovladao u određenom delu pragmatizam jer je stvoren privid da je srpsko pitanje trajno rešeno time što su se svi Srbi našli u jednoj državi.To će se pokazati kao velika i opasna iluzija.Manjine su sve bile protiv nove države.
Šta iz svega možemo da naučimo sto godina kasnije ? Jugoslavija se meni lično čini kao plemenita ideja koja je u periodu 1918 -1941. godine upropaštena i zloupotrebljena.Da nije tako ne bi došlo do tako surovog rata 1941 -1945. godine gde okupator zapravo i nije bio potreban za opšti pokolj.
No jedno treba zapamtiti jako dobro.Bez stvaranja zajedničke države južnih Slovena 1918. godine,te prve Jugoslavije nikada ne bi bilo one druge (1945 -1991) koja je svakako imala mnogo više pristalica i to među svim narodima uključujući i nacionalne manjine.
Šta je ostalo od Jugoslavije danas ? Sećanje na bolji život svakako.Život u relativno normalnoj državi poštovanoj svuda u svetu.
Da li mislim da je Jugoslavija moguća i treći put ? NE !
Moguće je izvući odgovarajuće zaključke iz njenog postojanja i raspada no bojim se da to niko od onih koji zaista odlučuju zapravo ne želi.

Đorđe Milošević

(izvor za sliku http://www.sputnik.rs)

Увек кад се талог из политике дохвати историје можете очекивати најгоре извртање историјских чињеница и уместо развоја науке тада добијемо злоупотребу историје у служби нечијих политичких ставова.
Тако се и народни посланици у црногорском парламенту препиру око тога шта је по њима горе.Да ли је то Подгоричка скупштина из 1918. године која је изгласала уједињење са Србијом или то што је Црна Гора капитулирала 1916. године у првом светском рату за време краља Николе ?
И тако површни политиканти играју квази историјски пинг – понг.
Када се 2006. године Црна Гора прогласила независном државом отпочео је један процес чији је циљ да се направи што већи отклон од Србије,Срба и свега што има било какве везе са српским народом.
У том смислу прибегло се чак и стварању црногорске азбуке чије је највеће „достигнуће“ увођење слова шј и жј само зато да се разликује од азбуке Вука Караџића иако су по мерилима данашње црногорске власти преци тог истог Вука били Црногорци из Дробњака и Озринића.
Како би се по сваку цену направила разлика између Црногораца и Срба било је неопходно и историју „прилагодити“ жељама политичара на власти.Тако се створила прича о Дукљи као о некој прастарој претходници црногорске државе у средњем веку.
Иако на просторима данашње Црне Горе постоји континуитет српске државности још од првих Немањића то се покушава објаснити тиме да су они заправо окупирали овај простор који се данас зове Црна Гора ??? !!!
За време турске власти за један веома мали део данашње Црне Горе користио се тај израз.То је практично била мало шира околина Цетиња.У условима када није постојала српска држава ту ће користећи релативну незаинтересованост Турака за тај простор настати клица државе Црне Горе.Тај процес водиће владике из породице Петровић -Његош.Но то неће бити како данас монтенегрини тврде владике које су биле нешто друго него Срби.Сви су они итекако били Срби.
Од почетка 19.века међутим креће процес поновног стварања државе Србије а паралелно са тиме и процес стварања државе Црне Горе.
Црногорски владари све до књаза Николе (владао 1860 -1918.) стално су истицали потребу не само сарадње са Србијом него и стварања заједничке државе.Његош је чак ишао и даље од тога па је заговарао и државу јужних Словена ако вам се тако више свиђа Југославију.
Но у другој половини 19.века нарочито од устанка у Босни и Херцеговини 1875 -1878. године Црна Гора као држава избија у први план борбе за уједињење српског народа.То је било зато јер су тада у Србији владали Обреновићи чији планови за ширење Србије нису гледали ка Дрини и ка западу и Јадранском мору него ка југу,ка Косову и Македонији.Тако је књаз Никола као српски владар постао код многих Срба,нарочито пречана много популарнији од Милана и посебно Александра Обреновића.Након Берлинског конгреса 1878. године Црна Гора је уз руску помоћ у дипломатији дуплирала своју територију и тада многи данашњи крајеви Црне Горе први пут почињу тако да се називају.Дотле говоримо о Брдима,Старој Херцеговини и другим крајевима.
Карађорђевићи који су до 1903. године живели ван Србије уживали су подршку књаза Николе па је његова ћерка Зорка постала жена будућег краља Србије Петра I Карађорђевића и мајка будућег краља Александра.
Кад су Карађорђевићи коначно на веома суров начин 1903. године дошли на власт односи две династије су почели да се кваре.Власти у Србији су настојале да дестабилизују власт књаза Николе јер су територију Црне Горе почеле да замишљају као обичан део велике српске државе.
Односи две државе су ипак поправљени за време балканских ратова 1912. и 1913. године када су две војске сарађивале у рату против Турака.
Но упркос чињеници да је ослобођењем Санџака створена заједничка граница Србије и Црне Горе није дошло до уједињења две државе.А није дошло због тога јер је краљ Никола с правом сумњао да у Београду заједничку државу замишљају као Србију,да желе да пониште сваки помен Црне Горе.И то му се наравно није свиђало.
Када је почео први светски рат краљ Никола је без икаквог двоумљења стао на страну Србије а себе је називао српским владаром и своју државу српском државом што је јако важно ! Да сад не улазимо у патетику и кажемо да је написао и песму „Онамо,намо !“ која је патриотска српска песма са директним помињањем не Црногораца као нације него Срба.
Када је српска војска кренула на повлачење преко Албаније црногорска војска краља Николе је на Мојковцу на Бадњи дан 1916. године јуначки задржала аустро -угарску војску таман толико да омогући српско повлачење.Имам осећај да се и данас то недовољно истиче у српској историографији.
Након тога црногорска војска је капитулирала што данас постаје као неки крунски аргумент новокомпонованих Срба против краља Николе.Као да је могла нешто друго да уради ? Мислим да није.
И онда на крају првог светског рата 1918. године српска војска улази у Црну Гору где бива дочекана у прво време од комплетног становништва са одушевљењем.Но то ће потрајати кратко.Стари краљ Никола је из иностранства пратио ситуацију и очекивао је да ће Карађорђевићи да му омогуће достојно место у новој држави јужних Словена.Није он био противник ни нове државе а ни Карађорђевића али је желео да очува име и на неки начин државност Црне Горе и наравно да за себе обезбеди достојан положај.Уместо тога Карађорђевићи су обезбедили уједињење Србије и Црне Горе (то је била Подгоричка скупштина 1918.) потпуним заобилажењем краља Николе коме је чак забрањен улазак у земљу.Поништена је и државност Црне Горе.
То је довело до незадовољства доброг дела становништва Црне Горе па су избили оружани сукоби између такозваних зеленаша (присталица династије Петровић) и бјелаша (присталица династије Карађорђевић).Том приликом српска војска се није баш понашала братски према онима који су пружали отпор па су забележени и злочини.Отпор је на крају угушен али је створена зла крв.На првим парламентарним изборима у Краљевини СХС 1920. велики број становника Црне Горе гласао је из протеста за комунисте а омиљена странка Карађорђевића Народна радикална странка добила је само једно посланичко место.Чинило се да су зеленаши далеко бројнији.Но тада се почело ићи у другу крајност па су се појавили политичари попут Секуле Дрљевића који је у свом хистеричном антисрпству савезнике тражио у усташама Анте Павелића а комунисти су из илегале нападајући краља Александра,власт и жандармерију почели заборављати да су Срби.У међувремену српски карактер Црне Горе се учврстио па су ојачали такозвани бјелаши.
Онда је почео други светски рат који је одмах на почетку показао да Црногорци у смислу становништва Црне Горе не љубе ланце и да итекако не желе да им такозвану независност доносе окупатори.Међутим брзо је настала подела на партизане који су форсирали причу о црногорском народу и државности што је пало на плодно тле код једног дела становништва и четнике који нису дозвољавали никакву сумњу у српски карактер Црне Горе.Занимљиво је ипак да је најспособнији четнички командант из Црне Горе Павле Ђуришић итекако био свестан и Црне Горе и интереса њеног становништва па је отворено улазио у сукоб чак и са Дражом Михаиловићем.
Победом комуниста у рату обновљена је прича о државности Црне Горе али опет се отишло у крајност па је ускраћено право делу тамошњег становништва да се у националном смислу опредељује као српско.Тај антисрпски карактер је кулминирао уставом из 1974. године који је био увертира за распад Југославије а тиме и снажење монтенегринске приче.За време Слободана Милошевића Мило Ђукановић се успиње као присталица српске политике.То су били послушници Слобе дуго времена док нису схватили (уз обилату страну помоћ) да им се то више не исплати.Е онда је кренула поново прича о независној и сувереној Црној Гори и опет отишла у крајност јер уместо коректних међусуседских односа имамо антисрпски карактер те најновије Црне Горе.То наравно не значи да томе обилато не доприносе и нетолерантни и великосрпски ставови који повремено стижу из Србије.
Онима који говоре о грађанском карактеру Црне Горе данас треба рећи да се тако нешто не може градити на негирању права једне трећине становништва а посебно не на извртању и злоупотреби историје.
На крају да кажем нешто лично.Моји преци су се рађали на територији данашње Црне Горе.Још од Бијелог Павла могу да изведем читав низ предака који су ходали том земљом.Негде у 18.веку преселили су се у Херцеговину али су увек тврдили да су Срби.На Вучјем Долу 1876. године ратовао је мој прадеда Игњат Милошевић а главни командант Херцеговаца и Црногораца који су сви били Срби био је књаз Никола.Није проблем ако значајан део данашње Црне Горе за себе каже да су Црногорци али нечија слобода не може да постоји без поштовања слободе других.Без тога историја није учитељица живота него проститутка у служби политичара.
Ђорђе Милошевић