Priznajem da sam pomalo pristrasan kada su u pitanju romani sa istorijskom tematikom no i pored svoje ljubavi prema istoriji mislim da je za dobar roman ipak potrebno i dobro ispričati priču.
Pod pretpostavkom da ovo što pišem čitaju i oni kojima nije dovoljno samo navesti istorijske zanimljivosti da bi to što čitaju proglasili za dobar roman,pokušaću da ga predstavim onako kako ga ja vidim sa svim vrlinama i manama.
Autor je nesumnjivo odlično potkovan kada je Prvi svetski rat ili kako se kaže Veliki rat u pitanju.Roman je prepun neobičnih,manje poznatih istorijskih događaja a i oni poznatiji se prikazuju na zanimljiv i interesantan način.
Postavlja se međutim pitanje da li je moguće čitav jedan rat opisati u formi romana na oko 500 strana ? Zamislimo za trenutak da razgovaraju autor i čitalac.Ja sam Aleksandar Gatalica i pričaću vam o Prvom svetskom ratu.zamislite ovo kao tv prenos iz prošlosti.Imaćemo uključivanja sa zapadnog,istočnog,italijanskog,balkanskog,solunskog fronta.Pričaćemo sa preko 70 junaka o njihovim iskustvima iz rata a naši lutajući reporteri javljaće se iz razvratnog Pariza,mučeničkog Beograda,sa kopna,mora i vazduha.Na kraju se od vas čitaoče traži da formirate neki zaključak.
Roman je teško čitati kao jedinstvenu priču jer taman se udubite u neku situaciju posle 5 – 10 pročitanih strana autor se prebaci na nešto drugo,na neki drugi kraj Evrope,na neku drugu ličnost ili situaciju a jedino što ih povezuje je sam rat.Po mom mišljenju ta veza ne uspeva uopšte.
U želji da obuhvati skoro sve autor bi očigledno da ga čitaju svuda po Evropi i svetu zbog toga verovatno pretrpava roman sa jako mnogo podataka ali pri tome uopšte ne uspeva da ubedi da je sve to jedna skladna celina.Da bi se ovde stvarno razumelo šta autor želi da kaže potrebno je ozbiljno predznanje iz istorije a pri čitanju se treba kretati kao rak – dva napred, jedan nazad. U suprotnom je tekst jako teško pratiti.
Moje je mišljenje da se o tako velikom događaju kao što je rat ne mora nužno pisati tako što u pomoć pozivaš i Raspućina i Mata Hari i Crvenog Barona i majora Gavrilovića i ama baš sve ličnosti koji su ga obeležili.Autor koji zaista ima talenta za priču će i preko rova na Gučevu i preko beogradskih novina i preko srpskog vojnika iz provincije uspeti uspešno da ubedi čitaoca bilo gde u svetu da priča o Velikom ratu i da ima šta da kaže.
Kako Gatalica prikazuje rat ? Što se tiče nepristrasnosti tu se nema šta zameriti.Nema u delu navijačke retorike,nema crno-belo,nema naši i njihovi.Tu i tamo ima primera podilaženja svom narodu ali ne preterano.Ono što mi se nije dopalo je primitivna i sasvim promašena aluzija na Miroslava Krležu koga Gatalica kroz alter -ego koji je nazvao Marko Cmrk proglašava najvećom kukavicom rata.Šta je s time hteo autor to samo on zna.Za mene je kukavičluk univerzalna stvar,nije vezana za narode a kod poznatih ličnosti ima ga kod svih naroda.Zašto se Gatalica uhvatio baš sjajnog pisca Krleže to samo on zna.
Dalje autor proziva i austro -ugarskog vojskovođu Svetozara Borojevića,poreklom Srbina, koji je bio u samom vrhu te vojske a kriv je po Gatalici valjda što nije karijeru pravio u srpskoj vojsci pa ga zato treba čerečiti po romanima.Plitko i neubedljivo !
Da se vratim istoriji.Šta mi se dopalo ?
To što autor ne štedi svoj narod i bez problema govori i o onim Srbima koji su sarađivali sa okupatorima podvodeći devojke i žene po kuplerajima.Odlična je i epizoda o kaplaru Hitleru koji leži u rovovima zapadnog fronta i u svojoj bolesnoj mašti zamišlja da su scene koje vidi zapravo scene srednjovekovnog germanskog junaštva.Odlična je i scena u kojoj lažljivog mađarskog novinara ubija njegovo sopstveno nalivpero.Tu su i deca senke koji neustrašivo na ulici u Beogradu udaraju okupatorskog vojnika,nemački vojnici heroji koji se u opkoljenoj tvrđavi Pšemisl,160 km iza ruskih linija bore ne pomišljajući na predaju,boljševici koji u zapečaćenom nemačkom vagonu idu u Rusiju da uzazovu revoluciju i haos.
Ima tu još simpatičnih detalja kao što je ona o mačku koji je šetao preko linija fronta na zapadnom ratištu.Francuzi su ga zvali Nestor,Englezi Eliket a Nemci Feliks i svi su ga podjednako hranili.
Koje su još jače strane ovog romana ?
Kada autor postavlja pitanje šta su sve ti poginuli vojnici koji nisu brojevi nego ljudi sa imenima i prezimenima i naravno životima,mogli da postignu da nije bilo rata.
Poleti nemački avion daleko preko linija fronta,na svoju ruku da bombarduje Azurnu obalu Francuske ali u tome ne uspeva a ne uspeva ni da sleti,nego leti i leti i leti preko okeana dok se ne sruši negde daleko,daleko gde već počinje mašta.
Postoje momenti gde Gatalica tretira rat kao nešto sasvim iracionalno,nadrealno i uopšte mi nije jasno zašto baš to nije jače forsirao.Ima tu nalivpera koja ubijaju lažljive novinare,vojničkih dopisnica koje se same šalju,morskih nemani koje presreću podmornice i brodove,mrtvih usta koja govore o ratu,duhova koji vode ljubav sa živim devojkama.Sve je to mnogo bolje i kvalitetnije od dosadno -realističkih rečenica koje zvuče kao čitanje ratnih dokumenata nebitne sadržine.
Kao istoričar „Velikom ratu “ dajem devetku ali kao čitalac trojku i to zbog komplikovanog načina tretiranja teme koji oteževa čitanje i zbog zanemarivanja dobrog na račun slabijeg i dosadnijeg.Ako se nađemo na sredini od ta dva,konačna ocena od jedan do deset šestica.
Đorđe Milošević
Istorija plus 