Јанош Хуњади (срп. Сибињанин Јанко или Јован Хуњади; мађ. Hunyadi János; лат. Ioannes Corvinus); (рођен 1387, умро 11. августа 1456, Земун) је био тамишки жупан, северински бан, војвода Ердеља (од 1441), капетан Београда (1444—1446) и намесник (1446—1453) Краљевине Мађарске. Јанош Хуњади је био отац Матије Корвина, једног од најпознатијих мађарских краљева.
Спомиње се у многим српским народним песмама !
СИБИЊАНИН ЈАНКО С ВИЛОМ
Војску купи од Сибиња Јанко,
Па је води на игриште равно,
На игриште ђе играју виле.
Док га вила из облака викну:
»Бог т’ убио од Сибиња Јанко!
Јер ти пењеш свилена чадора,
По игришту ђе играју виле?
Макни војску са игришта мога,
Кунем ти се и вјеру ти дајем!
Кајаћеш се, кад ме не послушаш,
Јер ћу твоју силу уломити,
Коњ’ма ћу ти траву отровати,
На јунаке болест натурити,
Главобољу, љуту срдобољу,
Сва ће твоја изгинути војска
Прије ноћи на игришту моме,
А тебе ће Турци ухватити;
Колико је на свијету мука
На сваке ће тебе ударити,
У мукам’ ћеш испустити душу.«
А вели јој од Сибиња Јанко:
»Не будали, племенита вило!
Не бојим се тебе ни Турака,
Док је мене и кулаша мога
И деснице бријеткиње ћорде.
Док је мени сивих соколова
И мојијех хрта и огара;
Да побјегнеш небу под облаке,
Ја ћу тебе устријелит, вило;
Да побјегнеш кроз јелово грање
Стигнуће те моји соколови;
Да побјегнеш пољем широкијем
Стигнуће те хрти и огари;
Да побјегнеш у морске дубине,
Имам ронца утву златнокрилу,
Ни онђе ми остати не мореш«.
Када вила Јанка разумјела,
Ражљути се нагоркиња вила,.
Па се спушћа испод неба ведра,
Она паде Јанку под чадора,
Овако је њему говорила:
»Црни Јанко, од Сибиња града,
Сад ћеш виђет што ће с тобом бити
И с твојијем од боја јунацим’!«
Па се диже небу под облаке,
Те стријеља од боја јунаке
Посред паса у јуначко срце.
Док му трипут облећела војску,
Попадоше по пољу јунаци
Као да их громови побише.
Кад то виђе од Сибиња Јанко,
Ражљути се ко да муња сину,
До кулаша коња долетио,
Те посједе коња од мејдана,
Бријеткињу прихватио ћорду,
Па на вилу јуриш учинио,
Ал’ се вила под облаке вину,
Побјеже му брду у планину,
Пушћа Јанко соколове сиве,
Не дадоше бјежат кроз планину;
Кад се вила виђе на невољи,
Савија се у поље зелено,
Бјежи јадна пољем широкијем,
Пушћа Јанко хрте и огаре,
Не дадоше пољем побјегнути;
Кад се вила виђе у невољи,
Бјежи јадна у морске дубине,
Пушћа Јанко утву златокрилу
Рони утва мору кроз дубину,
Из мора је ишћерала вилу,
Виђе вила ђе утећ не море.
Па ето је пољем широкијем,
Право Јанку иђе под чадора,
Пред Јанком се смјерно поклонила,
Па овако њему говорила:
»Богом, брате, од Сибиња Јанко,
Поклони ми живот на мејдану,
Што сам теби квара учинила,
Све ћу теби часом исправити,
И вилу ћеш стећи посестриму,
Ђе год теби до невоље дође,
Свагђе ћу ти бити у невољи,
Помоћ’ ћу ти поб’једити Турке.«
А кад Јанко ријеч откитио,
Овако је вили говорио:
»Братиш мене, вило нагоркињо,
Што је теби за невољу љуту;
Кад се хоћеш са мном побратити,
Скини болест с мојијех војника,
Па ћемо се онда побратити”.
А кад вила ријеч разумјела,
Пошетала пољем широкијем,
Она бере траву свакојаку,
Вида срца рањених јунака,
Пак да видиш чуда великога,
Сви јунаци на ноге скочише,
Како да се из нова родише,
Све играју и пјесме пјевају,
Као виле на игришту своме.
Кад је вила војску извидала,
Она оде Јанку под чадора:
»Хајде, Јанко, узјаши кулаша,
Па ти види како ти је војска,«
Скочи Јанко, појаха кулаша,
Сву је своју прегледао војску,
Сва му војска здраво и весело,
Хати ричу, а јунаци вичу.
Кад је Јанко војску прегледао,
Он се врати до чадора свога
И онђе се с вилом побратио:
»Хајде, вило, куд је теби драго.«
Вила њему пољубила руку:
»Збогом, брате, од Сибиња Јанко.«
Па се диже небу под облаке,
Оста Јанко под чадором својим.
Тy је био три-четири дана,
Па се с војском до Сибиња врати,
Своју силну растурио војску,
Оде сваки завичају своме,
Оста Јанко у своме оџаку.
Istorija plus 