Са светлим пољупцем на уснама
То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада –
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!. .. Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се …
Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне Рођења, заборави Великог Друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил погледај још једном то дивно вече што пада:
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.
Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ час само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!…
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође …
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
Још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о, слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење…
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.
То, то! Одједном очи отворити! …
Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, –
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана?
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави…
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко да би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан…
Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.
Istorija plus 