Један огранак породице Милошевић се доселио у невесињски крај око 1859. године.Дошли су из села Његановића код Билеће и населили су у селу Дрежањ.То село се заправо дели на Доњи и Горњи Дрежањ.Милошевићи су из Горњег Дрежња.
Мој прадеда Игњат је цео свој живот проживео у том селу. Не знам тачно када је рођен али оно што сигурно знам је да је учесник чувене битке на Вучјем Долу 1876. године када су Херцеговци и Црногорци поразили Турке.Игњат је умро у дубокој старости 1943. године и то не толико од старости и болести него од глади и исцрпљености због рата и бежања по планинама и збеговима од разних војски које су туда пролазиле.
Игњат је имао 4 кћери и 7 синова,међу њима је био и мој деда Обрен који је рођен 1900. године такође у Дрежњу.Обрен је због година избегао војну службу у првом светском рату.У новој држави,Југославији, власт је насељавала Србе из Херцеговине на Косово и Метохију и дала им земљу па је тако и Обрен са породицом отишао и добио неку земљицу у Метохији.Један од мојих стричева,брат мога оца се родио тако у Пећи.Међутим Обрену је постало јасно где је дошао јер од насиља једног дела Албанаца није тамо више могао остати.Било му је свега доста и вратио се у Херцеговину у своје село.Тако да се мој отац Михајло родио 1939. године такође у Дрежњу.Бака ми се звала Зорка Зечевић и према причи коју ми мој отац никада прецизно није испричао или је умрла на самом порођају или врло брзо након тога.
Када је избио рат 1941. године војска Краљевине Југославије је брзо савладана а проглашена је усташка држава у чији састав је ушла и Херцеговина.
Убрзо су у Невесињу власт преузеле усташе.Невесиње је изразито српски крај са врло мало Хрвата а Муслимана је тада било између четвртине и трећине рецимо.Усташе су одмах почеле да убијају Србе а у Херцеговини је убијање било изразито садистичко,нико се није штедео,ни жене,ни деца,ни старци.
Тетка мога оца Михајла је видевши да ће бити велико зло,узела ге је у руке (тада је имао две године) и кренула са њим за Србију.Мој отац ће се у Херцеговину вратити тек педесетих година када је имао тако 12-13 година.
Успели су да стигну у Србију где су провели рат,лутајући земљом.Тетка је радила најтеже послове и успела да одржи у животу њих двоје.Узгред када се данас прича о влади Милана Недића треба да се помене и брига коју је та влада показала за избеглице које су се са свих страна просто сливале у Србију.О њима је организовано водила бригу та влада и посебно један диван човек комесар за избеглице Тома Максимовић кога ће након рата комунисти осудити због сарадње са окупатором а тај човек је буквално спасио на стотине хиљада људи.
Ово је Тома Максимовић
Нећу да се спорим са онима који тврде како је Недић био сарадник окупатора само желим да се зна да је његова влада ипак урадила и нешто добро и то тешко може да се оспори.
У међувремену Херцеговину је захватио пожар рата.Услед усташког терора подигао се сав српски народ на устанак.Нису га подигли ни комунисти,ни четници већ је то био самоорганизовани покрет за спас голих живота а водили су га у свакој средини најспособнији и они којима је народ највише веровао.Међу њима је било људи разних убеђења.Како је то у пракси могло бити мислим да је одлично описао Бранко Ћопић у роману „Глуви барут“
Линк за филм : http://youtu.be/UKw6eMhmUO8
Дана 3. јуна 1941. године усташе су кренуле према селу Дрежањ,тобоже због прикупљања оружја а заправо да покољу Србе.Група сељака сачекала их је оружјем.Срби су се борили док су имали муниције а онда су се са становништвом села повукли у збег горе у планину.
Веома брзо избиле су борбе свуда по српским деловима Херцеговине,сва српска села су ослобођена а устаници су сатерали усташе у градове.
Мој Обрен се држао по страни.Кад је требало бранити село или збег био је ту али се држао даље од политике.
Устаници су дуго били јединствени,практично све до јесени 1941. године када су из Србије и Црне Горе почели пристизати и Титове и Дражине војске,комесари и емисари.И тада је настала подела на четнике и партизане,која ће ескалирати у пролеће 1942. године.
Један од браће мога деде звао се Анто Милошевић.Ево шта о њему пише у књизи „Невесиње 1941“ коју је написао партизан Владо Ивковић :
страна 154
„Анто Милошевић је одрастао као сељачко дете а онда је после одслужења војног рока као и многи други Невесињци отишао у жандаре.Био је средњега раста и широких рамена.Снажан.Добар и вешт борац.Касније је био партизан,све до пролећа 1942. године кад му се нешто окренуло у глави,па се одвојио од нас и постао опаки четник…“
Е сад прича овог партизана је наравно идеолошки обојена а права истина је следећа: Када је Анто видео како партизани у Херцеговини у име револуције убијају старце,истакнутије домаћине,угледне људе,па чак и жене и децу згађен и згрожен скинуо је петокраку и напустио партизанску војску.Није то било ништа необично јер се због тих злочина партизанска војска толико осула да је Херцеговина постала четничко упориште и то ће остати све до марта 1943. године када су партизанске дивизије бежећи пред немачким трупама стигле поново у Херцеговину.
Те злочине комунистичка историографија ће назвати дивним називом „лева скретања“ као да се ради о некој ситној грешкици ! ? Нараво ни четници нису остајали дужни и убијали су партизане а чинили су и злочине над Муслиманима и то се мора рећи јер је и то истина.Настало је опште убијање и рат свакога против свакога.
Када је мени отац причао о Анти рекао ми је да он није био неки организовани четник већ је ратовао на своју руку,највише онда кад је требало бранити свој крај,жене и децу,одбити усташе и сваку другу опасност од свог села.Носио је митраљез на рамену и толико је био огорчен партизанским понашањем да је наводно рекао:
„У свачију војску хоћу само у вашу нећу !“
Анто је погинуо 1944. године у Мостару.Како се то и на који начин десило ја стварно не знам.Отац ми то никада није причао а сумњам да је и сам знао праву истину.
Партизани ће се у Херцеговину вратити марта 1943. године.тада је то већ била много организованија војска,са промењеним понашањем.Село Дрежањ се поделило.У њему су и четници и партизани имали своје присталице.Многи младићи су се јавили у партизанску војску и погинули у бици на Сутјесци.
Мој Обрен се и даље држао по страни од свих и највише је страховао од немачке војске.Никада нећу заборавити како је једном мом оцу рекао коментаришући разне војске:
„Ми би са овим локалним олошем, усташама лако изашли на крај али Немац,то је војник,с њима није било шале.“ Било је нечег у тим речима.Он је знао да су то окупатори и да су дошли да чине зло али их је ценио као војнике.
У јесен 1944. године партизани су већ ослободили већи део источне Херцеговине и када су стигли до Дрежња,мобилисали су малтене све способно српско становништво.Била је то и нека врста казне јер је тај крај био код партизана обележен као четнички па им је стално требало доказивати супротно.Обрен се нашао у 29.херцеговачкој партизанској дивизији која је водила тешке борбе углавном са усташама по западној Херцеговини,највише за време мостарске операције почетком 1945. године.Ту је рањен и тиме је за њега рат био завршен.Још око 5 година Херцеговина је била пуна четничке гериле а онда се све завршило и настало је ново доба.
Мој деда је и након рата наставио да живи у свом селу.Умро је 1980. године и њему посвећујем овај текст.
Istorija plus 