A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom, A naročito Kad zaboraviš nedelju; Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu, Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi; Zagrljena priprostim starim ogrtačem nenadanja; I ništa ne moram da radim i sretna sam… I kad ponedeljak ne bi trebao nikada doći! Kad to zaboraviš, kažem… I kako si psovao kad bi neko uporno zvonio na vratima, I kako bi meni zastalo srce ako bi zazvonio telefon, I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog Mastilom na jugozapadnom uglu na Nedeljni ručak. A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s pirinčom i salata, Pa raženi hleb i čaj, i kolači s čokoladnim mrvicama. Kažem, kad to zaboraviš… Kad zaboraviš moj tihi predosećaj Da će rat završiti pre nego dođe red na tebe, I kako smo se konačno svlačili, Gasili svetlo, uranjali u krevet, Ležali načas opušteno u nedeljno svežoj posteljini, I nežno se slivali jedno u drugo… Kad, kažem, zaboraviš sve to, Tada možeš reći, tada ću možda poverovati Da si me dobro zaboravio…
Istorija plus 